ga('send', 'pageview');

Odrastanje devojčice – kada njeni nemiri postaju naši košmari

Probudiš se jednog jutra i shvatiš da ono dete koje si pre trinaest godina u teškom znoju pustila iz sebe, više jednostavno nije tvoje.

I kao prvi dani posle porođaja, kada si se sudarala sa zidovima jer nisi znala zašto plače, tako i sada, lomiš sve pred sobom jer ne znaš zašto ćuti, zašto te mrzi, šta uopšte hoće. A nemaš koga da pitaš jer niko je ne poznaje bolje od tebe. Pa počinješ da se plašiš, preispituješ, okrivljuješ.

Zatvoriš oči i kažeš sebi – opusti se, proći će.

 

Ali kad otvoriš oči i dalje je tu, ne prolazi. Pa tražiš pogledom oči njenog oca koji je izbezumljeniji od tebe jer ga je neko posle dvanaest mirnih godina probudio i rekao mu da mu je u kući alien. I da vam treba oružje ali on ne zna kakvo i vrti se u krug i ne staje.

I odjednom su u kući novi mirisi, zvukovi koji ti paraju i srce i dušu jer je nisi vaspitala da sluša treš.

Odjednom ona zna sve o drogama, a tebi se zaledio mozak jer shvataš da si izgubila nit. Da se pojavilo toliko novog o čemu ne znaš ništa.

Ne znaš čak ni da li se razlikuje po mirisu od svega onoga što znaš da prepoznaš.
I zuji ti u ušima jer neprestano lupa vratima svoje sobe. Sve dok njen otac jednim potezom ne skine vrata sa šarki i ostavi je da odjednom ne zna šta će pred tuđim pogledima.
I pokušavaš da razgovaraš – okrene ti leđa. Pokušaš da joj pretiš – ignoriše te jer joj je svejedno. Pokušaš da je zagrliš ali se izbodeš na bodlje koje su preko noći izrasle.
I kad je pitaš šta hoće, kaže da želi samo da je svi ostave na miru. A to je jedino što ti ne možeš. Jedino što ti ne smeš.

Jer njen mir ovih dana je tvoj nemir.

Možeš samo da budeš tu. A ona ti ne da da budeš tu.
Možeš da je poljubiš, ali ona prekrije obraze rukama i trese glavom dok ne odustaneš od poljupca.
Možeš da sediš u sobi i plačeš, ali će ona pobeći od tvojih suza i biće joj svejedno što se topiš u sopstvenoj vatri.
I kao što ti se utroba cepala dok si joj poklanjala život, tako mora i duša da ti se pocepa dok joj poklanjaš novi…

I kao što ti je utroba zarasla i sve se vratilo na svoje mesto, tako će ti zarasti i duša kad za to bude vreme. A to vreme nikako da dođe…

4 Comments

  • Mamaml 5 September, 2018 at 17:24

    Sve ces ti to izdrzati, jer si jaka zena,a i beskrajno pametna da sve osetis na vreme.Verujem u tebe ❤❤❤

     

    Reply
  • Mamaml 5 September, 2018 at 17:27

    ❤❤❤

     

    Reply
  • Daliborka 6 September, 2018 at 10:51

    Nije lako ni njima ni nama. Treba izdržati, biti strpljiv i biti tu kad im zatrebamo.
    Predivan tekst .

     

    Reply
  • Dragana 13 September, 2018 at 09:51

    Divno sročeno, kao da čitam sopstvenu priču. Mislim da je ključ uvideti da je to samo period koji prosto mora da prođe. A ljubav ostaje.

     

    Reply

Leave a Comment

:alien: :angel: :angry: :blink: :blush: :cheerful: :cool: :cwy: :devil: :dizzy: :ermm: :face: :getlost: :biggrin: :happy: :heart: :kissing: :lol: :ninja: :pinch: :pouty: :sad: :shocked: :sick: :sideways: :silly: :sleeping: :smile: :tongue: :unsure: :w00t: :wassat: :whistle: :wink: :wub: