Čovek se zatekne jednog dana u javnom prevozu, sa svešću da nema pojma gde je krenuo. Onda shvati da ne zna ni odakle je došao, ni kako se zove, ni ko je on, u stvari, ništa. Potpuna blokada, kao tabla obrisana sunđerom. Radnja se dešava u Londonu, u savremeno doba. Krene da zaustavlja ljude po ulici da ih nešto pita, da im objasni da mu je potrebna pomoć, ali ljudi naravno misle da je neki alkos ili poremećeni manijak i beže od njega. Sažali se jedino istočnoevropski komunalni radnik koji ga uputi u najbližu bolnicu.

U bolnici krenu novi problemi: ne može da ga primi niko od lekara dok najpre ne popuni najbanalniji upitnik o opštim podacima: ko je, odakle je, istorija bolesti, alergije, najbliži srodnik… Nakon silnih muka, i peripetija, smeste ga u sobu sa obolelim od tumora na mozgu, dobronamernim, veselim tipom koji pokušava na bezbrojne načine da mu pomogne, i jedan od njih uspe: nabrajao je imena iz knjige imena, i jedno ime probudi u našem junaku asocijaciju na broj iza imena, i cimer shvati da se radi o telefonskom broju.

Nakon toga, stupe u kontakt sa, ispostaviće se, najboljim prijateljem naseg junaka, i on dođe i objasni mu ko je, šta je, i da je pred razvodom. Krenu kod prijatelja, i on usput ugleda najdivniju ženu na celoj planeti, i opčinjen blene u nju, dok mu prijatelj objašnjava da je to žena od koje se razvodi…

Mnogo slatka priča, u kojoj ima veoma ozbiljnih momenata, i vrlo važnih pitanja. Bukvalno me obuzela i nisam je ispustila nekoliko sati, koliko mi je trebalo da je pročitam.

Preporuka.