Znate ono kada neko kaže: “Sve mi se skupilo!”

Tako sam se osećala juče. Sve mi se skupilo i u grlo stalo. 
Nervoza od ranog jutra. Dete neće da se obuče, kasnimo u vrtić, rasprava, objašnjavanje…

Vratim se kući, ne znam šta ću pre!

Da li da završavam kućne poslove i ručak ili da sednem i radim, jer posao se samo gomila i čeka. Zamišljam da su ikonice za foldere prekrstile ruke, naoštrile poglede i ljutito tapkaju nogom pitajući se koju ću prvu da otvorim.

Muž samo postavlja neka pitanja, iako odgovore zna. 

Klijenti i saradnici počinju da pišu i zovu. Kada ćemo da počnemo ovo, kada ćemo da završimo ono… Zašto se ne uradimo ovako i da li možeš što pre da napišeš one tekstove?

Vrtlog, rolerkoster, buka i pometnja u mojoj glavi. I odjedno – BUM!

Ne mogu više. Pogledala sam se u ogledalu i videla tamne velike podočnjake, nezadovoljnu i umornu ženu. Videla sam ono što ne želim, a to sam bila ja.

Legla sam na krevet i shvatila da nešto moram drugačije. Ali šta? Setila sam se knjige “Zeka je slušao” koju često čitam ćerki, a u stvari je idealna za odrasle. 

Dečak Tića gradio je dvorac od kockica. Međutim, jednog dana proletelo je jato vrana i sve se srušilo. Tića je bio jako tužan. Dolazile su razne životinje i predlagale mu šta tre ba da uradi. Kokoška je htela da razgovaraju, medved je predložio da se deru, slon je želeo da grade sve kako je bilo, noj je sakro glavu u krhotine, hijena bi se smejala, zmija bi srušila nešto nekom drugom… Svako je imao svoj način da savlada tegobu, ali Tića ništa od toga nije želeo i svi su otišli. Onda je došao Zeka koji se samo privio uz Tiću i grejao ga svojim toplim telom. I Tića je počeo da priča, da plače, da se dere. Poželeo je da se sakrije, ali i da sruši nešto nekom drugom .

Zeka je samo sedeo i slušao ga. 

Na kraju je Tića ponosno rekao da je spreman da gradi ponovo nešto novo i da će to novo biti veličanstveno. 

Tako je juče iznad moje glave proletelo jato vrana.
Plakala sam, spavala, ležala u mraku, razmišljala, analizirala… Osećala sam se zaista loše. 

Palo mi je na pamet – šta do kraja dana mogu da učinim da bih bila bolje? Nisam želela da me dete vidi neraspoloženu i tužnu kada dođe iz vrtića. Nema potrebe da joj prenosim lošu energiju. 

Prvo sam pomislila da odem i sebi kupim nešto – bilo koji komad garedrobe ili čizme koje već dugo gledam. Ali, ne. Nisam sebe mogla da zamislim u bilo kojoj prodavnici. U šoping uvek idem lepo raspoložena, ne bih da kvarim tu dobru naviku. 
Da kupim duplu dozu omiljenog slatkiša i smažem za tili čas? Ne. Osećala bih se još gore zbog tolikog šećera i kalorija. 

Bol i stezanje u vratu nikako da popuste, a ja i dalje ne znam šta ću sa sobom. 

I još jednom sam se zapitala: “Šta bih do kraja ovog lošeg dana mogla da uradim pa da popravim raspoloženje ili da promenim naredne dane?”

Zakazala sam ultrazvuk štitne žlezde. Zato što skoro godinu dana nisam prekontrolisala svoje stanje i zato što me je brinulo to teško stezanje u grlu. 
Srećom, imali su termin u 19h istog dana. 

Dok sam hodala ka klinici, razmišljala sam o tome šta bi bilo da nešto nije u redu? Realno, postoji mogućnost, jer niko nije pošteđen. Da li sam svesna koliko bi se moj život promenio da mi dr kaže da postoji nešto sumnjivo? Jesam svesna, zato što sam već prošla kroz takvu situaciju. Prošla sam, a i dalje nisam dovoljno pametna. 

Kada sam ušla u ordinaciju, rekla sam da sam malo zabrinuta jer dugo nisam bila. Doktor je predložio da uradim i UZ dojki, jer sam radila još pre godinu dana, a spadam u rizičnu grupu, s obzirom na to da imam probleme sa žlezdama. Plus, imam i popust na drugi ultrazvuk. Pristala sam, naravno. 

Tokom pregleda, čula sam ono što hiljade i hiljade žena toga dana nisu čule: “Zaista nemate razloga za brigu.”

Zamislite kako sam se osećala!

Zaista imam razlog da od danas nešto promenim. Ponovo, ali zbog dobrog. 
Zaista, juče nisam mogla pametnije da potrošim 3000 dinara. 
Kupila sam sebi najlepši poklon – bezbrižnost. 
Vratiću se samo na onaj deo kada se pitam: “Koliko će mi se život promeniti ako nešto nije u redu?” Da li smem da pomislim kako bi bilo? Smem, jer sam već prošla kroz tu promenu i bilo je užasno. Radila sam ono što ne želim i ono što moram samo da bi mi bilo bolje. 

I sada, za kraj, pitam sve vas: “Koliko će vam se život promeniti dok je sve u redu?”

Razmislite o tome šta možete da učinite dobro za sebe. Skrenite misli sa briga, jer ako ste zdrave, možete sve.