Spremate se za putovanje u inostranstvo i našli ste odličan smeštaj, ali vlasnik traži da mu uplatite novac na račun? Nema problema. Evo nekoliko smernica 😉

Postoji nekoliko načina da se izvrši plaćanje u međunarodnom platnom prometu. Najčešće se koriste kartica, ino-doznaka (SWIFT) ili neki od servisa za prenos (Western Union, Moneygram…). U slučaju da uplatilac nema ili ne želi da koristi karticu, kao i kad primalac ne prima doznake karticom, najbolje rešenje je prenos putem SWIFT-a. Traje nešto malo duže u odnosu na pomenute servise, ali je drastično jeftinije (oko 1000 dinara za uplatioca i 10-ak EUR za primaoca).

Za prenos putem ove metode, neophodno je da primalac od svoje banke dobije tzv. Instrukcije za uplatu, koje sadrže ime i prezime primaoca, njegov bankovni račun, međunarodnu oznaku pod kojom je banka poznata u svetu (tzv. SWIFT kod ili IBAN kod, najbolje oba), kao i banku (ili više njih) korespondenta (neka velika i poznata banka kod koje banka primaoca ima otvoren račun). Sa tim dokumentom uplatilac ide u banku po izboru u zemlji i vrši uplatu.

Ovde treba voditi računa o dve stvari: prvo, o broju banaka u lancu od uplatioca do primaoca, jer svaka naplaćuje proviziju. Idealno je da ne postoji korespondentska banka (domaća banka ima otvoren račun u banci primaoca), ali to je u praksi ređe, pa treba gledati da je korespondentska banka banke primaoca ista kao i banke uplatioca. PRIMER: Letujete na Kipru i Grk vam pošalje instrukcije da mu se uplati na Laiki Bank, a banka korespondent je Deutsche Bank. U tom slučaju uplatu treba izvršiti preko domace banke kojoj je korespondentska banka takodje Deutsche Bank. Problem kod ovoga je što ako postavite ovo pitanje šalterskom radniku, on najverovatnije neće imati blagu predstavu o čemu vi to)

Druga stvar o kojoj treba voditi računa je raspodela bankarskih provizija, a što je podatak koji se obavezno unosi u nalog za plaćanje. Problem je što gore pomenuti šalterski radnik obično ima neki interni default za ovo, tj. moze se desiti da ni krivi ni dužni galantno platite i Grkov deo provizije. Zato je neophodno naglasiti da li se u polje „Details of Payment“ unosi BEN, SHA ili OUR.

• OUR: uplatilac snosi sve troškove vezene za uplatu, dakle proviziju svoje banke, proviziju banke korespondenta i proviziju banke primaoca uplate. Inoprovizije stižu na naplatu naknadno, pa će banka uplatioca tražiti neko obezbeđenje (tipa pravo na naknadno zaduženje tekućeg racuna;
• BEN: primalac snosi sve troškove (dakle uplatilac nije dužan da plati proviziju;
• SHA: provoziju banke uplatioca snosi uplatilac, inoprovizije snosi primalac (dakle uplatilac plati bankarsku proviziju na šalteru i nikakve naknadne obaveze nema).

U praksi se najčešće koristi SHA, a problem sa BEN-om je taj što će najverovatnije izazvati ljutnju primaoca i insistiranje da se provizija plati naknadno. U slucaju varjante SHA, uplatilac plaća proviziju oko 1000 dinara (varira od banke do banke), a primaocu stigne 10-ak EUR manje u odnosu na inicijalnu uplatu.

SWIFT-om prenos sredstava obično traje 1-3 dana, s tim da su grčke banke poznate po ošljarenju pa ne treba da čudi ako ka toj destinaciji putuju 7-10 dana (provereno u praksi). Dakle, treba uplatiti na vreme. Neka vas ne bune ove metode plaćanja. One su samo za slučaj da nemate karticu ili vlasnik apartmana traži diretknu uplatu na račun 🙂