Ovo će biti jedan tekst o našem govoru, ali bez zaključka i bez uplitanja pravopisnih i jezičkih pravila. Svako ima neki izgovor za svoje greške, a najlakši je onaj: jezik je živa stvar, iako mi baš i nije jasno kako nešto može da bude i živo i stvar.

        Nemam nameru da bilo koga uvredim ili ismejem. Svesna sam da čoveka ne treba ceniti po tome odakle je, već kakav je. Da li ćemo se truditi da govorimo ispravno i poštujemo jezička pravila, zavisi  samo od nas i to je, jednostavno,  pitanje našeg vaspitanja i  informisanosti.

Nema čoveka koji sve zna, pa mi nepravilno izražavanje ne smeta toliko  koliko mi smeta podsmeh i ograničenost nekih ljudi u našem društvu, a Njegoš je u Gorskom vijencu baš za takve rekao: „Gleda majmun sebe u zrcalo.“

Ako dođete na jug Srbije, postoji mogućnost da vas čekaju sat vreme, da u kafiću traže pet stolice, da izlaze s drugara što je raskinuo s devojku, a svi jedva čekaju da se zaposle u državnu firmu.

Ha-ha-ha, hi-hi-hi, ala je ovo smešno! Pamte ljudi ove južnjačke izraze, pa kad nekome iz drugog dela Srbije kažete da ste iz Niša, Pirota ili Leskovca, istog trenutka vas ispravi i kaže: „Iz Niš; iz Pirot;  iz Leskovac.“

Ovo večito zadirkivanje vremenom je postalo vrlo simpatično i mislim da se retko ko ljuti.

Što se akcenata tiče, imamo tu nesreću da je za normu izabran (najteži) akcenatski sistem, pa ćete vrlo retko (posebno u južnim delovima Srbije) sresti osobu koja u govoru besprekorno koristi sva četiri akcenta sa neakcentovanom  dužinom.

Ljudima više para uši nepravilno mesto akcenta u reči pa se i zbog toga raspredaju priče i šale.

Naravno, ako se našalimo u vezi sa padežima i akcentom, sledi čuveni izgovor: „Da je Vuk Karadžić bio sa juga, govorili bismo pravilno.“ Čim čujem ovu rečenicu, okrenem se i odem. Jednostavno, ako neko želi da govori pravilno i ako to zna, neće mu izgovor biti ni Vuk Karadžić ni Đuro Daničić.

Međutim, kada bolje oslušnete mlade ljude iz severnijih gradova, uključujući i glavni grad, čućete da imaju neki nedefinisani vokal, koji izgovaraju kroz usta, pa kroz nos, pa kroz usta: „Neeeeaaaaznaaam!“ Čudno?

Pored ovoga, ti mladi ljudi jedu pojačanu pljeku i činke, (jer ove izraze možete pročitati i u pojedinim restoranima brze hrane); nose farke i lone (jer tako piše u izlozima radnji), penju se na bas  i najviše molje i volje da idu na Deltu i na Ušće.

Ako se našalimo na račun njihovih izraza, šta će biti izgovor? Ko je to živeo ili nije živeo u ovom delu Srbije pa im je skratio reči i produžio vokale?

Svemu ovome moguće je progledati kroz prste jer se standardnim jezikom govori u javnosti, pre svega na televiziji, zar ne?

Lepe voditeljke i voditelji učtivo postavjlaju pitanja sa jer, žele da razgovaraju u vezi nečega, nekada im hvali još par minuta u emisiji i čak šta više najviše vole i obožavaju da poštuju i cene svoje goste.

Kako naći izgovor sada? Da im progledamo kroz prste i oprostimo, jer su više vremena proveli na modnim pistama nego u školi?

Na kraju, u jednoj emisiji imali smo priliku da čujemo da neki naši pisci ne znaju da je genitiv drugi padež u našem jeziku.

Postoji li izgovor za ovo?

Kao što rekoh – bez zaključka.