U nagradnoj igri učestvuje svako ko odgovori na pitanje: Kakve knjige zaokupljaju tvoju pažnju?

Pre nego što ostavite komentar na sajtu ili na društvenim mrežama, pročitajte intervju sa autorkom romana. Možda ćete dobiti inspiraciju za odgovor.

Kad zaboraviš na sve,
zapravo nikada ne dođe vreme da i sve zaboravi na tebe.

Priča koja potvrđuje da spasavanje po svaku cenu
ume da bude okrutnije čak i od žrtvovanja.

Književnica Marija Miketić je do sada objavila apologiju Svedoci istinitog Boga koja razobličava pseudohrišćanske sekte na našim prostorima. Zatim romane Evgenija Hajden, istorijsku dramu, Krv u ledu, tragičnu sagu o porodičnom nasilju kroz tri generacije jedne porodice.

Upravo je iz štampe izašao i Crveni ibis u izdanju Evro Book-a. Roman koji poseduje sve elemente dobrog trilera.

Koliko je bilo neophodno hrabrosti da se upustiš u jedan ovako zahtevan žanr kakav je triler?

Kada su moji romani u pitanju, zajedničko im je to što im ništa nije zajedničko, izuzev činjenice da sam ja njihov autor. Ipak, sasvim očekivano, najteže je bilo pisati Crveni ibis. Nisam imala nameru da pišem triler, već porodičnu dramu, priču o jednom paru sasvim običnih ljudi i njihovim pomalo neobičnim, a opet svakidašnjim problemima. Dakle, nešto u čemu bi svako mogao da se prepozna. A nda je Crveni ibis krenuo u sasvim neočekivanom pravcu. Tako to i inače biva sa kreativnim radom. Ne znate kuda vas cela ta priča vodi. Na kraju sam morala da izbacujem te svakodnevne momente. Ali ja ništa ne bacam, sve recikliram. Poslužiće za neke nove priče. Ali pravi problem je nastao kada sam malo istražila domaću književnu scenu i ustanovila da postoje svega dve ili tri književnice koje su se osmelile da pišu trilere. E, tu me je već uhvatila panika. Zadatak je odjednom izgledao prevelik, a odgovornost značajna.

Rado čitamo trilere i u poslednje vreme ovaj žanr je sve popularniji kako u svetu tako i u nas. Šta misliš zašto je to tako?

Čitajući crnu hroniku, slušajući razne priče žrtava silovanja, ubistava, otmica i svakovrsnih skarednosti, uvek mislimo da je to tamo negde, da smo mi zaštićeni. Sve popularnije čitanje horor i triler žanrova nameće utisak da se čitaoci na taj način suočavaju sa sopstvenim strahom, ali sa bezbedne udaljenosti, iz svojih toplih domova i udobnih fotelja. Svima nam je ponekad potrebno da zavirimo i u taj mračan, užasni deo života, u smrt. Tajna smrti intrigira čoveka od njegovog postanka. A kroz ovakve priče pokušavamo da je shvatimo, da je demaskiramo i proniknemo u njene najgore oblike. Neimenovani strah je najgora vrsta straha. Najteže je plašiti se nečega univerzalnog kao što je smrt, kao što je zlo. To nešto treba da dobije ime, oblik, formu, da bude svedeno na razumne mere. A ova vrsta žanra to i postiže. Spočetka priča deluje kao razbijena čaša, a onda je polako spajamo, delić po delić. I kad dobijemo konačan oblik, uvek ostaje taj osećaj razbijenosti. Naprsnuća su zalepljena, ali uočljiva, sve je krhko i bez sjaja. A to je zato što finiš svake triler priče donese neki mračan um psihopate. Najednom se suočimo sa činjenicom da zlo postoji i da je svuda oko nas.

Da li ti čitaš trilere i zašto?

Trilere rado čitam i to ne zato što se uz njih najlakše prekrati vreme, zabavi, osveži, već zato što me uvek privlači psihološka struktura likova, kao i tajne. I u svakodnevnom životu sve propuštam kroz svoje detektivske filtere, uvek tragam za uzrokom i posledicom, vezom između stvari, ljudi, događaja. Pisci trilera, pogotovo oni koji nude originalna rešenja i koji imaju dar da dočaraju napetu situaciju, stanja izazvana strahom i panikom za mene su pre svega genijalni.

Crveni ibis je intrigantan i zagonetan naslov. Šta on zapravo predstavlja?

Crveni ibis je egzotična ptica, fascinantnu skerletnu boju svog perja duguje ishrani posebnom vrstom račića. Na našim prostorima je viđen u Obedskoj bari, ali mene su samo površno privlačili orintološki opisi ove ptice. Kao i glavnog istražitelja u ovom romanu, inspektora Miroslava Čudića. On je baš kao i ja zabrazdio i u astronomiju, u astrologiju, ali i u mitologiju, pokušavajući da odgonetne tajnu talismana koji ima oblik Crvenog ibisa. U romanu postoji detaljan opis, ali reći ću samo da je Ibis sveta ptica starih Egipćana, da je je Ib srce, sama suština bića. Povezan je sa Hermesom, odnosno Merkurom, tvorcem hieroglifa i tajnih znanja. On ima krilate čizme i leti s kraja na kraj sveta slušajući šta ljudi pričaju, uhoda je, lopov, lažov… Sve su ovo delići mozaika koji će morati da se skockaju u neku logičnu celinu, pa je priča dinamična, zanimljiva, intrigantna, višeslojna. Funkcioniše u nekoliko slojeva koji se međusobo prepliću i dopunjuju. Na kraju sve ima svoje zašto.

Priča je i vrlo emotivna, jer u središtu drame imamo majku koja je spremna na sve kako bi zaštitila svoje dete.

Tema nam je veoma bliska.  Nije nešto apstraktno, sa nepoznatog terena. Toponimi su vrlo prepoznatljivi, jer je radnja smeštena u Zemunu, i to u savremeni trenutak sa problescima prošlosti. U centru zbivanja je porodica Komrakov, otac, majka i dvoje dece. Upoznajemo se sa njihovim bračnim trzavicama, problemima pri odgajanju dece, a sve će to, kako priča napreduje, imati svoje logično objašnjenje. Kada predatori iz prošlosti zaprete da će ugroziti njenog sina, u Jani se kao i u svakoj majci budi instinkt vučice, ona će podići nebo i zemlju naglavačke da spase svoje dete. A da li će u tome i uspeti, ostavićemo da čitaoci sami otkriju.

Knjiga ima skoro pet stotina strana. Da li savremeni čitalac ima strpljenja za ovako obimna dela?

Pisci obično imaju muke da nategnu priču na nekih optimalnih 300-350 strana, a sa mnom je suprotno. Uvek imam viška. Tako je bilo sa sva tri romana. Crveni ibis je najduži, ali i najzanimljiviji. Priča se brzo odvija, vuče na čitanje, intrigantna je jer ima dosta otvorenih mesta. Poziva da je ne ispustite iz ruku. Pišući obimna dela možda posdsvesno ne dam da me kupite, pročitate za dva-tri dana, odložite i krenete dalje. Želim da vas okupiram malo duže, da moj dvogodišnji rad ne potrošite u nekoliko dana.

Crveni ibis je priča koja počiva na višeslojnoj radnji. Nekoliko nivoa je zastupljeno. Otkrij nam bar deo zapleta.

Odgovarajući na brojne izazove tokom pisanja, trudila sam se da se držim koncepta psihološkog trilera. Nije nimalo bilo lako povezati sve u jednu celinu: prošlost devojčica koje su odrasle u socijalnoj ustanovi, pod kojima uslovima su se one tamo našle, kako su postale povezane. Koju ulogu ima Helena, njihova vaspitačica, koja je svakoj od njih dugi niz godina oličavala ideal majčinstva? Šta je to pošlo naopako pa su postale jedna dugoj neprijatelji? Zatim, tu je Vesna, koja traži izgubljeno novorođenče. Policajac, koji bije bitku sa svojim duhovima i pokušava da razreši deset godina star slučaj. Ko je Salamander i kakvu tek on tajnu krije? Sve su to otvorena mesta u ovoj knjizi.

Da li je sve ovo puki plod mašte ili si morala da se dobro pripremiš kako bi odgovorila na zahteve jedne ovako kompleksne književne strukture?

Za ovaj roman su mi bile neophodne opsežne pripreme iz različitih sfera života. Istraživala sam mnoge bolesti: autizam, daltonizam, kancer, polidaktiliju. Takođe i mnoge devijantne pojave kao što je incest. Zatim, organizovanu krađu dece, bebi mafije, forenziku, sudsku praksu, sve grane medicine od anestezije, plastične hirurgije, dečje anestezije, psihijatrije… I sve je to trebalo ukomponovati u celinu koja će biti intrigantna, pitka, ali ne i plitka. Stvoriti priču čije se kockice postepeno uklapaju poput mozaika. Bilo je neophodno i sve to malo začiniti da bi se izbegla suvoparnost. A kako su pisci uglavnom mistici, vole tajna, okultna i dreva znanja, tako i ja volim sve što je zabranjeno, što intrigira, budi maštu ili je predstavljeno simbolima koji i jesu jezik našeg nesvesnog.

Dobitnika izvlačimo putem servisa random.org i obaveštavamo 29. novembra u popodnevnim časovima.

Srećno! 🙂