Istorija aromaterapije

Koreni aromaterapije sežu u daleku prošlost kada su drevni iscelitelji primenjivali svoja znanja prirodne medicine.

Egipćani su upotrebljavali mirisna ulja za lečenje duše i tela. Balzameri su se služili ekstraktima biljaka u procesu mumifikacije. Grci su u vremenu malo bližem hrišćanstvu koristili biljna ulja u lekovite svrhe. Rimska vojska nosila je lavandu za dezinfikovanje rana.

Oko VIII veka su Arapi preneli lekovita sredstva iz Male Azije i Srednjeg Istoka čime su poboljšali medote izdvajanja eteričnih ulja. Usavršili aparate za destilaciju i otkrili nove eliksire i aromatične masti. Oni su bili učitelji za celu evropsku srednjovekovnu medicinu.

Na sistematizaciji aromaterapije je u XVI veku marljivo radio Vilijem Tarner klasifikujući biljke po principu efekta na organizam. Nagli napredak hemije i farmakologije u toku XIX i XX veka aromaterapiju gurnuo je u zapećak. Krajem 20-ih godina XX veka, kozmetički hemičar Rene Moris Gatefose utvrdio je da određene vrste kozmetičkih tretmana takođe imaju i izuzetan terapijski efekat na zdravlje.

Danas ne postoji nikakav standardizovan kurs za obučavanje aromaterapeuta. Ali zaista nikakva obuka nije ni potrebna da bi se neko mogao nazvati aromaterapeutom. Nema ni opšteprihvaćenih terapeutskih postupaka. Način lečenja varira od jednog do drugog iscelitelja.

Mnogi kiropraktičari, akumpukturisti, maseri i ostali terapeuti sprovode aromaterapiju kao deo svoje prakse.

Jedan od prvih istraživača mirisa u savremenoj psihologiji je Amerikanac Alan Hirš. Počeo je od jednostavnog eksperimenta. Rasprskao je specijalnu esenciju po različitim delovima robne kuće i ustanovio da se tu mnogo više kupovalo nego na nenamirisanim odeljenjima. Primetio je da u prodavnicam hrane mušterije duže zadržavaju mirisi krastavca i lubenice, dok su u prodavnici odeće to limun, lavanda, nana i bosiljak.

Mirisi nam pomažu kod zahtevnijih moždanih zadataka kao što je dijeta.

Ako neke mirise udišemo 2-3 min pre obroka, smanjuju nam apetit. Najefikasniji mirisi sitosti su arome jabuke, banane, lavande i ruže.

Arome nam ne pomažu samo da zadovoljimo instiktivne želje, već i da povećamo koncentraciju, savladamo umor, povećamo energičnost i popravimo raspoloženje. Japanski naučnici su dokazali da ako radni prostor namirišu mešavinom lavande, jasmina i limuna, greške koje prave operateri na računarima će se smanjiti u velikoj meri.

Postoji nekoliko teorija o tome na koji način deluje ova terapija.

Nobelovu nagradu za medicinu su 2004. godine  dobili istraživači čula mirisa (dr. Ričard Eksel i Linda Bak) otkrivanjem proteina u nosu koji reaguje na miris i šalje informacije mozgu. Tako smo dobili i naučno objašnjenje kako pamtimo i prepoznajemo različite mirise od ukvarenog mesa do najfinijih parfema.

Za snažne reakcije na mirise zaslužna je pregradna nosna kost (na pregradi nosnih šupljina) koja je direktno vezana sa delom mozga koji se razvija u ranom stadijumu evolucije embriona. Zanimljivo je i to da je pronađen mirisni molekul i u spermatozoidima pa je i dokazano da su oni koji se podvrgli plastičnoj hirurgiji (pri kojoj je tretirana pregrada nosa) gubili potenciju.

Eterična ulja se dobijaju procesom destilacije.

Slično procesu pravljenja rakije i vrlo je jednostavan. Biljni materijal (list, cvet, grančica…) se zatvori u sud ispod koga se zapali vatra. Zagrtevanjem suda se stvara para koja sa sobom nosi miris i aktivnu supstancu biljke do sistema cevi za hlađenje. Tu dolazi do kondenzovanja pare i dobija se mešavina vode i eteričnog ulja koje pliva na površini.

Za dobijanje samo par kapi eteričnog ulja potrebna je velika količina biljnog materijala.

Opšte osobine eteričnog ulja su: specifičan i intenzivan miris, boja, isparljivost, rastvorljivost u alkoholu, nemasnost. Dejstvo im je trenutno pa se jako brzo mogu naći u mokraći i tkivima. Nerazređena eterična ulja se ne smeju nanositi direktno na kožu već se razblažuju u nosećem ulju (hladno ceđeno maslinovo ili suncokretovo ulje) ili alkoholu i vodi. Izuzetak je lavandino ulje koje je jako blagotvorno kod opekotina.

Za lakše snalazenje u moru eteričnih ulja, možemo ih podeliti u 3 grupe:

Gornja grupa sadrži citrusna ulja.

Ona su retkog mirisa, vrlo isparljiva, a prepozanju se po tome što se miris oseća odmah po otvaranju bočice. Ona su jako antiseptička i najizrazitije deluju na području glave: glavobolja, koncentracija, prehlada… Ovde spadaju ulja mandarine, limuna, pomorandže, bergamota, eukaliptusa…

Srednjoj grupi ulja pripadaju ona za koje je karakteristično to da treba vremena dok im osetimo miris.

Posebno deluju na pluća, želudac i digestivne organe. Umiruju ili stimulišu varenje, smanjuju napetost u želucu. Tu spadaju: nana, ruzmarin, žalfija, lavanda, melisa, čajevac, timijan. Takođe treba pomenuti da ovde spadaju i sva cvetna ulja koja imaju posebno antistres delovanje. To su ulje ruže, jasmina, ylang-ylanga, geraija.

Donja grupa ulja najsporije isparava.

U smesama se koriste kao fiksativi, tj. usporavaju isparavanje drugih ulja iz viših grupa. Tu spadaju svi mirisi dobijeni iz drveća, korena i bobica: bor, jela, borovnica, kedar, cimet, đumbir, pačuli… Ova ulja pomažu kod bolova u donjem telu, npr. bolova u leđima, krstima, osetljivost bešike i bubrega, reproduktivni organi.

Arome nas asociraju na određene događaje iz detinjstva.

Na preživljene (ne)prijatne trenutke ostavljajući trag u sećanju za ceo život. One imaju direktan uticaj na naše vitalne funkcije, emocije i rasoloženje. Za aromaterapiju vam ne treba stručno lice. Birajte mirise prema željama i raspoloženju, ali vodite računa o kvalitetu i poreklu jer ona takođe mogu i da iritiraju kožu i budu neurotoksična.