Negde oko druge godine deljenje igračaka sa drugarima kod dece počinje da predstavlja problem. U tom razdoblju je možda i najteže naučiti dete da dopušta nekome da uzima njegove stvari. Ovo i kasnije ume da bude problem kod neke dece, ali je lakše sa njima razumeti se i razgovarati. 

Nekim roditeljima se čini da predlozi i saveti profesionalaca i iskusnih rođaka i prijatelja čini vam se da ne funkcionišu kada je pitanju njihovo dete. Zbog toga kupuju raznu stručnu literaturu o vaspitanju i saradnji sa decom koja im na neki način pomaže, ali ih ponekad i zbunjuje. Nemoguće je primeniti sve metode na isti način i očekivati da će ih jedinstveno dete prihvatiti po šablonu. Zbog toga je najbolje pronaći sredinu u svemu. Ne preterivati sa savetima iz literature, ali i ne ignorisati ih. Slediti sopstvenu logiku i donositi zaključke na osnovu detetovog ponašanja i ličnog rasuđivanja.
Evo primera nekih saveta i 

Ne dozvoliti nošenje omiljenih igračaka u šetnju ili vrtić ili kod prijatelja. 

Stručnjaci kažu da su deca za njih specijalno vezana i da će oko deljenja samo biti još više problema. Kako onda naterati dete da ponese neku drugu, manje omiljenu igračku? Ako ne ponese onu koju voli, neće poneti ni jednu, tako da se vežbanje deljenja sa drugima neće ni desiti. 

Pohvala ili podsticaj su uvek značajni. 

Dobro je pohvaliti ili bodriti dete kada deli igračku. Međutim, tom momentu se na taj način pridaje veći značaj i skreće se pažnja detetu na ono što se dešava. Često se desi da ono odmah vuče svoju igračku nazad. Ovo potvrđuju iskustva nekih mama. 

Svakako znamo da je deljenje igračaka, hrane i ostalog dug proces prihvatanja kod dece, zato roditelji moraju imati strpljenja. Sve će se vremenom srediti i doći na svoje, iako se mnogima čini da će njihovo dete ostati sebično i posesivno tokom čitavog vrtića i kada krene u školu i produženi boravak. Ne brinite, neće se to desiti. 

Razmišljajte logično i racionalno. 

Dete treba da ponese igračku koju želi ili da svojim prijateljima pokaže sve igračke koje ima. Ali u momentima kada se deca otimaju roditelji treba da reaguju sa objašnjenjima, glumom, oponašanjem raznih glasova i likova, kao i sa dodatnim neodobravanjem takvog čina. Na taj način dete doživljava neku realnu situaciju iz života i stiče znanja o novim situacijama oko sebe pa i o tome da saoseća i da deli.
Neko primenjuje metodu da u situaciji u kojoj se dete otima za neku igračku uskače i izmišlja novu igru vezanu za tu igračku, Dodeljuje joj novu ulogu i nasumično ubacuje još neki predmet za skretanje pažnje. Deca tada malo izgube ideju o tome šta su htela, zaokupljena novom pričom, razmenjuju ostale igračke i često se priključe novoj igri.
Čak i kada se situacija ponovi, uz igru treba objasniti zašto je bitno deliti i da će pre ili kasnije svako dobiti priliku da se igra sa tom igračkom, jer predstava tako zahteva ili mi je lutka šapnula da želi da se druži sa svima. 

Dete će kroz igru sa više pažnje slušati obrazloženje zašto i drugi mogu da uzmu njegovu omiljenu igračku!

Treba poštovati pravila i predloge stručnjaka i primenjivati ih, ali je potrebno uložiti i mnogo truda i rada kreativnosti da biste održali pažnju deteta. Možda će se nekom prilikom dete setiti maminih i tatinih priča, uključiti svoju maštu i zanemariti što mu je neko oteo omiljenu igračku… Ipak, nekada roditeljima i ne pođe za rukom da ubede dete da treba da se dobacuješ loptom i sa drugom decom, a ne da je samo drži u rukama. Kako li je samo vaspitačicama?

Kako vi rešavate deljenje igračaka, koji su vaši trikovi i šta prolazi kod vaših klinaca?