“Trebalo bi da da radim, a ona je pored mene.
Kako da se sada izvučem i završim malo posla?
Umorna sam, ne mogu ponovo da radim do dva ujutru.
Možda je vreme da joj pustim crtani film? Ili nije?
Da li sam ja loša majka?
Šta da joj pustim, a da bude poučno i korisno?
Dobro, sačekaću da tata završi posao. Uh, neće on brzo.
Samo da napišem nekoliko rečenica.
Ne. Ona mi ne dozvoljava.
Hajde da se igramo loptom!
Suuuper, hoću da kuvamo čaj Cici i Mici i da pevamo ‘Ide, ide patak’!
Prosula je sok na tepih.
Zvoni mi telefon. Tata ustaje da se igra sa njom.
Ulazim u sobu koja je puna nesređenog veša.
Javljam se i pričam o poslu. Menjan boju glasa, nameštam frizuru i gledam fleku na trenerci. Ne znam gde sam. Treba mi čokolada.”

Ovo je blaga verzija mog toka svesti poslednjih dana.

 
Jasno je da je boravak u kući trenutno jedino i najbolje rešenje za nas i sve oko nas. Nadam se da svi to maksimalno poštuju. Svesa sam i da neki nažalost nemaju mogućnost da sada sede kod kuće sa porodicom. Ali priznajmo i da ovaj boravak u kući vrlo često nije pesma i uživancija. To želim da podelim sa ostalim mamama.

Dobila sam ideju za tekst kada sam prijateljici Vanji ponosno poslala sliku domaćeg plastelina koji sam napravila sa svojom ćerkom.
Sutradan mi je Vanja poslala sliku sa svojim ćerkama (jednu je nedavno rodila, moram da naglasim) i napisala šaljivu poruku: “Ja sam ona keva koja malo šta pravi.” 

Naravno da to nije tačno.

Znam ja dobro ko je Vanja, kao što znam i da svaka mama pravi ono što je najbolje za nju i njenu porodicu. Možda joj se nekada čini da je “promašila temu”, ali to je samo umor i trenutna opterećenost. 

Zato sam odlučila podelimo svoja iskustva o tome kako se snalazimo sada, kada nam je kuća posao i vrtić i škola i restoran. Kuća nam je postala teretana i frizerski salon. Po potrebi je pretvaramo u bioskop ili pozorište, zavisi od raspoloženja i od malo vremena koje “osvojimo” na kraju dana. 

Odmah da naglasim, nisam pronašla rešenje kako da uspešno završim posao i budem posvećena detetu, plus kući, ručku, mužu i sebi. 

Ovo nije pronašla ni jedna od predivnih žena sa kojima sam razgovarala.

Ali svaka ima svoj način i guramo, snalazimo se. Usklađujemo svoje obaveze i tempo života svih ukućana. Prilagođavamo se. I to je u stvari supermoć svih mama ovog sveta.

Evo šta su mi rekle neke žene, a vi slobodno možete da dodate svoja iskustva:

“Trenutna situacija od mene zahteva da budem i učiteljica i nastavnica i profesorka, po potrebi. Imam tri ćerke. Dve u osnovnoj i jednu u srednjoj školi. Gradivo koje im svakodnevno stiže je obimno. One su samostalne, ali je svaka informacija vezana za Viber grupe (sa kojih kopiram, štampam, diktiram…) ili Google Classroom, gde opet kopiramo, skidamo, fotografišemo, šaljemo i sve to preko mog kompjutera na kome bi trebalo da radim svoj posao. Pored toga, moja deca idu i u muzičku školu pa svaki drugi dan imamo online časove, domaći iz solfeđa. 

Kuvamo i suprug i ja. Zajedno održavamo kuću. On ide u nabavku i s te strane nemam previše obaveza, ali i to mora da se uradi. Tek kasno popodne, kad sve za školu završimo, mogu da se prepustim svojoj umetnosti i da stvaram samo za sebe. 

Nisam zaposlena pa nemam obavezu prema poslodavcu, ali intenzivno razmišljam o online školi umetnosti, jer moja škola trenutno ne može da funkcioniše. Kada to osmislim, verovatno će se dnevni ritam ponovo promeniti.”

Tanja Trajković, umetnica

“Uveče napravim raspored za sutradan i suprug i ja se trudimo da ga se pridržavamo. Dok ja radim u kuhinji, on se igra sa decom. Ponekad uđu, tada malo prekinem, jer znam da žele pažnju i iskoristim to vreme da napravim pauzu. Uglavnom, teško je, ali nekako se snalazimo.” 

Mila Muškinja, psihoterapeut

“Ne uspevam! Tek kad zaspu, sednem da radim.” 

Jelena Jakšić, kreator sadržaja

“Radim uveče, kad on zaspi ili u toku dana, kada ima konkretan zadatak, gleda crtani film ili se igra. Naporno je, ali za sada balansiram. Ujutru napišem sebi tri zadatka i onda ih radim u epizodama. Ako druge žene imaju neki pametan savet, neka jave.”

Bojana Vuković, franšizni konsultant

“Fokusirana sam na jednu stvar, bez previše očekivanja i bez nerviranja ako ne uspem da uradim nešto sa spiska. Radim uz to da je ok da prekinem da bih odgovorila na pitanje, oljuštila jabuku, vratila cuclu itd. Ali to prekidanje ne znači da sam završila, već samo napravila pauzu.” 

Vanja Nikolić, dramaturg

A ja?

“Kradem” vreme u toku dana i “hvatam krivine” da sednem za laptop (koji je uvek uključen) i završim malo posla. U početku sam se nervirala i ljutila na sebe kada nešto ne stignem da uradim, ali sam na vreme prestala. Nije vreme da budem stroga i zahtevna, kako prema sebi, tako i prema ukućanima. Planovi koje sam imala definitivno će se promeniti i pomeriti. Čuvam energiju za ono što nas čeka kada sve ovo jednog dana prođe.

Drage mame, nadam se da vam je ovaj tekst značio.

Ne stižemo sve da uradimo i to je sasvim u redu. Plastelin koji sam napravila kamuflirao je kuhinju u haosu. Zeka napravljen od kartona vešto je prikrio fleke na tepihu koje danima čekaju da ih nečim skinem.

Sada imate pisanu potvrdu da ni jednoj od nas ova izolacija nije uživancija i odmor. Svaka ima svoj način organizacije i najbolji je, budite sigurne u to. 

Međutim, ne smemo da zaboravimo i mame koje u ovom periodu nisu sa svojim decom, jer rade u kliničkim centrima. 

Pomislite šta je njima sada važno.

I ovim bih završila tekst sa željom da što pre sve budemo odmornije i bezbrižnije.  Do tada, nema potrebe da se trudite da postignete sve. Nećete uspeti. Potvrđeno je.