Miris kafe iz džezve, pite koja se hladi na stolu ili čaršava osušenih na vetru ume da nas vrati godinama unazad. Za Radmilu i Arijanu, koje su živele u Kanadi, ti mirisi bili su i veza sa Balkanom. Danas su deo Dunavskog Plamena, posla koji grade zajedno sa Milošem i Markom.

U rubrici „Uz kafu sa…“ razgovaramo o odrastanju između dve kulture, odluci da se vrate na Balkan i putu od uspomene do ručno livene sveće. Ali i o onome što se na tom putu ponovo otkriva: vremenu za ljude, običnim danima i razgovorima koji nam najviše nedostaju.

Odrasle ste u Kanadi, u srpskim porodicama. Kada pomislite na detinjstvo i Balkan iz tog perioda, koji mirisi vam prvi padaju na pamet?

Radmila: Kafa. Ne kao napitak, već kao znak da se u kuću neko vratio ili da tek dolazi. U Kičeneru je džezva bila na šporetu pre nego što bi gost skinuo kaput, i taj miris je značio da si među svojima. Odmah posle nje dolaze tamjan iz crkve, pita koja se hladi na stolu i jesen kada se peku paprike, pa cela ulica zna ko pravi ajvar.

Arijana: Miris pite i baklave. Mama je i u Kanadi kuhala domaću kuhinju, pa se ta nit nikad nije prekinula. Ali bilo je i mirisa za koje nisam ni znala da mi fale. Čokolino, recimo. U Kanadi ga godinama nije bilo, a kada smo ga ponovo našli, bio je dovoljan jedan udah da me vrati pravo u djetinjstvo u BiH.

Kako je izgledalo odrastanje između dve kulture? Šta je za vas tada značila Srbija – mesto iz porodičnih priča, letnjih dolazaka, hrane, običaja, ljudi?

Živele smo u dva sveta istovremeno. Napolju engleski, škola, hokej i tempo velikog sistema. Unutra jezik naših roditelja, slave, folklor, nedeljni ručkovi koji traju do mraka. Kao deca nismo to doživljavale kao podelu, već kao bogatstvo: imale smo dva doma i nijedan nije morao da bude manje važan.

Srbija i Balkan su tada bili mesto kome pripadaš i pre nego što ga dobro upoznaš. Znale smo ga kroz bakine priče, kroz hranu koja se pravila sa posebnim poštovanjem, kroz imena sela koja su roditelji izgovarali drugačijim glasom. Bio je to dom koji se nosio u kuhinji i u pesmi.

Danas, kao osnivačice, to iskustvo vidimo kao jednu od najvrednijih stvari koje imamo. Ko odraste između dve kulture, nauči da prevodi, ne samo jezik nego i način razmišljanja. Upravo to radimo i u Dunavskom Plamenu: prevodimo uspomenu u proizvod.

A onda ste odlučile da se vratite. Šta je presudilo da život na Balkanu postane vaš izbor?

Nije bilo jednog dramatičnog trenutka. Bila je to odluka koja je sazrevala godinama, dok jednog dana nismo shvatile da je realnija od svih razloga da ostanemo.

Arijana i Marko su krenuli prvi i skrasili se kod Pančeva. Miloš i ja smo pratili njihov put izbliza i polako prestali da pitamo „da li“, a počeli da pitamo „kada?“. Kada smo shvatili da posao koji radimo ne zavisi od adrese, nestao je i poslednji praktičan izgovor.

Kanada nam je dala mnogo i na tome smo zahvalni. Ali bila je tu i radoznalost. Balkan smo poznavali uglavnom očima deteta i kroz priče roditelja, a želeli smo da saznamo kako je ovde živeti kao odrasli, sa svojim poslom, svojim domom i svojom svakodnevicom. U jednom trenutku poželeli smo život u kome se ne meri samo koliko si postigao, nego i koliko si prisutan. Više vremena za ljude, više zajedničkih ručkova, manje jurnjave. Kanada nije prestala da bude dom, samo smo shvatili gde naše srce provodi više vremena.

Kako je izgledao taj povratak u stvarnosti? Šta vas je prijatno iznenadilo, a šta je bilo mnogo teže nego što ste očekivale?

Prijatno iznenađenje bili su ljudi. Komšija koji ti donese kantu grožđa jer je rod bio dobar, prodavačica koja te posle drugog dolaska pita kako je porodica, dobavljač koji ti, kad sam ne može da pomogne, da broj nekoga ko može. Ta toplina nije mit, ona je stvarna i svakodnevna.

Teže od očekivanog bilo je naučiti sistem iznutra. Papirologija, procedure, način na koji se stvari zaista završavaju, sve to ima svoju logiku koju niko ne napiše u priručnik. Morale smo da budemo skromne i da učimo kao početnice, iako smo iza sebe imale ozbiljno profesionalno iskustvo.

Najveća lekcija ipak nije bila administrativna. Shvatile smo da povratak nije povratak u prošlost. Balkan iz porodičnih priča i Balkan danas nisu isti, i trebalo je da zavolimo ovaj sadašnji, sa svim njegovim brzinama i kontrastima. Kada smo to prihvatile, sve je postalo lakše.

Kada se u toj priči rodio Dunavski Plamen? Da li se sećate trenutka kada ste prvi put pomislile: „Od ovoga bismo mogle da napravimo posao“?

Rodio se za stolom, kako se rađa većina dobrih ideja. Arijana i Marko su bili u poseti kod nas u Kanadi, kafa se pila treći put, a razgovor je otišao na ono što nam najviše nedostaje. Niko nije pominjao velike stvari. Pričali smo o mirisu česnice, rakije u podrumu, veša koji se suši na štriku.

U nekom trenutku neko je rekao da bi to trebalo zatvoriti u teglu i čuvati. Svi smo se nasmejali, ali smo se istog trenutka i pogledali. Znale smo da je to više od šale.

Posao od toga nije nastao preko noći. Sledili su meseci testiranja, pogrešnih formula i učenja. Ali onaj trenutak za stolom ostao je naš kompas. Svaku odluku i danas proveravamo istim pitanjem: da li bi ovo zaslužilo mesto na tom stolu?

Vaše sveće ne nose samo mirise poput vanile ili jabuke, već Bakine česnice, Pite sa jabukama, Kuvanog vina… Kako nastaje jedan „miris Balkana“ i kako odlučujete koje sećanje može da postane miris?

Uvek krenemo od trenutka, a ne od mirisne note. Ne pitamo se „šta lepo miriše“, nego „koja scena ostane u čoveku zauvek“. Badnje veče kada badnjak pucketa. Kuhinja dan pre slave. Kazan u dvorištu krajem oktobra. Tek kada scena postane jasna, tražimo note koje mogu da je ponesu.

Sećanje ima šansu da postane sveća ako ispunjava dva uslova. Prvo, mora da bude zajedničko, da ga prepozna i neko ko nije bio u našoj kući. Drugo, mora da ima emociju koja traje duže od samog mirisa. Vanila je prijatna, ali bakina krempita je priča.

Zato naše sveće imaju imena, a ne samo opise. Ime je prvi korak u sećanju, a miris je ono što te tamo zadrži. Na kraju, dobra sveća za nas nije ona koja lepo miriše u tegli, nego ona posle koje neko pozove mamu.

Na kraju, dobra sveća za nas nije ona koja lepo miriše u tegli, nego ona posle koje neko pozove mamu.

Postoji li miris iz kolekcije koji za jednu od vas ima posebno ličnu priču? Onaj koji vas, čim ga osetite, vrati na određeno mesto ili određenoj osobi?

Radmila: Za mene je to Odo' na kafu. To je miris svakog dolaska kod tetaka i kumova u Kanadi, ali i miris jutra danas na Palama, kada Miloš skuva prvu kafu pre nego što krenemo na put za Dolovo. Ista džezva, isti miris, a između njih ceo jedan život.

Arijana: Svež k’o opran veš. Zvuči jednostavno, ali u tom mirisu je čitavo djetinjstvo: čaršafi koji lepršaju na vjetru, majka koja ih skida prije kiše. Takve sitnice tada nisu djelovale važno. Kada osjetim ovu svijeću, vrati se i miris i taj osjećaj, i tek tad shvatim koliko su ti trenuci značili. I podsjeti me da današnje, obične trenutke gledam drugim očima.

Koliko je teško miris koji postoji u sećanju pretočiti u sveću? Kako izgleda put od ideje „hoćemo da miriše kao…“ do gotovog proizvoda?

Teže nego što bi iko pomislio, i upravo zato je vredno. Sećanje je nepouzdano i lično. Kada kažemo „hoćemo da miriše kao bakina česnica“, svako od nas zamišlja drugu kuhinju i drugu baku. Zato je prvi korak uvek usaglašavanje: šta tačno pamtimo, koji deo trenutka nosi emociju.

Onda počinje rad koji je mnogo manje romantičan. Testiramo različite kombinacije nota, intenzitet, ponašanje mirisa u hladnoj sveći i dok gori, trajanje, ravnomerno gorenje fitilja. Jedan miris može da prođe kroz desetine verzija. Neke zvuče savršeno na papiru, a u prostoru se izgube.

Poslednji test je uvek ljudski. Damo sveću nekome ko ne zna šta pokušavamo da postignemo i čekamo šta će reći. Kada sam, bez naše pomoći, pogodi uspomenu, znamo da je gotova. Sve do tada je samo dobar pokušaj.

Dunavski Plamen gradite zajedno sa Milošem i Markom. Kako izgleda raditi sa ljudima sa kojima vas već povezuje toliko toga? Da li imate jasno podeljene uloge?

Najveća prednost je poverenje koje ne mora da se gradi. Arijana i ja se znamo predugo da bismo trošile energiju na igre, i kada se ne slažemo, to izgovorimo i krenemo dalje. Važno je reći i da Dunavski Plamen nismo pokrenule samo nas dve. Miloš i Marko su od prvog dana deo svake odluke, pa je ovo zapravo posao četvoro ljudi koje povezuje mnogo više od firme.

Na početku smo svi radili sve: izlivali, pakovali, pisali, vozili, prodavali. To je bilo neophodno i naučilo nas je svaki deo posla iznutra. Danas, kako rastemo, sve jasnije delimo oblasti prema tome gde je ko najjači, jer ozbiljan rast traži jasnu odgovornost.

Ono što se ne menja je način donošenja odluka. Velike stvari rešavamo zajedno, za istim stolom. A pravilo koje nas čuva je jednostavno: prijateljstvo je uvek važnije od bilo kog projekta. Do sada se pokazalo da je to i najbolja poslovna strategija.

Šta ste o vođenju sopstvenog posla u Srbiji morale da naučite tek kada ste počele – nešto na šta vas iskustvo života u Kanadi nije moglo pripremiti?

Da ovde kupovina ima drugačiji ritam. U Kanadi je lepa stvar za dom često spontana kupovina. Ovde ljudi kupuju promišljenije, žele da znaju ko stoji iza proizvoda i zašto vredi njihovog novca. To nas je naučilo da proizvod mora da zaradi poverenje, a ne samo pažnju.

Naučile smo i koliko je ovde snažna kultura poklanjanja. Kupuje se za slavu, kumove, praznike, za nekoga kome želiš da pokažeš da misliš na njega. To je promenilo način na koji gradimo kolekcije i pakovanja.

I treće, koliko se posao gradi licem u lice. Najdragocenije podatke nismo dobili iz analitike, nego sa sajmova, iz razgovora sa ljudima koji pomirišu sveću i odmah počnu da pričaju o svojoj kući. Nijedan izveštaj ne može da zameni taj trenutak.

Postoji li nešto iz kanadskog načina poslovanja ili života što ste donele sa sobom i što danas prepoznajete u Dunavskom Plamenu?

Strukturu i disciplinu. Iz Kanade smo donele naviku da se stvari planiraju, mere i rade po jasnim standardima. Kod nas svaka sveća prolazi istu proveru, svaki upit dobija odgovor u roku od jednog dana, svaki partner zna šta može da očekuje.

Donele smo i veru da mali brend sme da razmišlja veliko od prvog dana. Ne moraš da budeš velika kompanija da bi imao ozbiljan identitet, uređen sajt, promišljenu ambalažu i jasnu viziju.

I donele smo raznovrsno iskustvo četvoro ljudi: strateški razvoj poslovanja i brend, operativno upravljanje, logistiku i nabavku, zaštitu životne sredine. Ta kombinacija danas tiho stoji iza svake odluke. Ono što pokušavamo jeste da sve to spojimo sa onim što Balkan radi bolje od bilo koga: sa toplinom, rečju koja važi i odnosima koji traju.

A postoji li nešto što ste tek po povratku u Srbiju shvatile da vam je tokom života u Kanadi zapravo nedostajalo?

Vreme koje pripada ljudima. Tamo smo imale sve što život čini udobnim, ali smo često imale osećaj da kalendar upravlja nama. Ovde smo ponovo naučile da kafa može da traje dva sata i da to nije izgubljeno vreme, nego najvažniji deo dana.

Nedostajalo nam je i ono što se teško objašnjava nekome ko to nije osetio: da te ljudi prepoznaju po porodici, da ti komšija kaže „dođi, imamo viška“, da praznik ne moraš da organizuješ, jer se praznik desi sam, u celom kraju.

I možda najviše, nedostajala nam je tišina. Ne ona prazna, nego ona puna, na selu u Dolovu uveče, kada se gasi dan, a u radionici se hladi nova tura sveća. Tada znamo da smo na pravom mestu.

Ovde smo ponovo naučile da kafa može da traje dva sata i da to nije izgubljeno vreme, nego najvažniji deo dana.

Vaš brend je snažno vezan za nostalgiju, dom i uspomene. Da li vam kupci nekada ispričaju gde je njih odveo neki vaš miris? Koja vam je reakcija ostala u sećanju?

Stalno, i to je najlepši deo našeg posla. Na sajmovima se često desi da neko podigne poklopac, pomiriše i zaćuti. Onda krene priča. O baki koja je mesila u naćvama. O dedi koji nije dao nikome da priđe kazanu. O prvom Božiću bez nekoga koga više nema.

Najdraži nam je trenutak kada neko pročita etiketu i sumnjičavo nas pogleda. Svež k’o opran veš, kafa, krempita, kako bi to moglo da miriše? Onda pomiriše, zastane i kaže: „Vidi, stvarno!“ A posle toga obično dođe i priča, o štriku, o komšiluku, o nedeljnom jutru.

Takve reakcije nam govore da ne prodajemo sveće, nego povratak. I podsećaju nas na odgovornost: kada nekome dotakneš uspomenu, moraš to da uradiš s poštovanjem.

Kada biste morale da izaberete jedan miris Balkana koji još niste pretvorile u sveću, koji bi to bio?

Lipa u cvatu. Onih nekoliko dana u junu kada cela ulica miriše na med i kada svako, čak i u gradu, na trenutak uspori i udahne dublje. Taj miris pripada svima, deci koja se igraju napolju, bakama koje beru cvet za čaj, ljudima koji se vraćaju s posla. Na Balkanu je lipa skoro sveto drvo, a njen miris je najkraće leto koje znamo.

Odmah iza nje je dunja na ormanu. Svaka kuća je imala jednu koja je stajala na vrhu ormana, polako žutela i mirisala celu sobu do proleća. Dve skromne stvari, a u njima je ceo jedan način života.

Gde želite da Dunavski Plamen bude za nekoliko godina? Da li želite da ostane mali, intiman brend ručno pravljenih sveća ili imate mnogo veće planove?

Ambicije su nam velike, i to ne krijemo. Želimo da Dunavski Plamen postane prepoznatljiv mirisni brend Balkana, prisutan u prodavnicama širom regiona, u poslovnim poklonima, u hotelima i prostorima koji žele svoj potpisni miris, i na pažljivo odabranim tržištima u svetu, gde god postoji neko ko čezne za domom ili želi da upozna ovaj deo sveta.

Ali rast za nas ne znači odricanje od onoga što nas čini posebnim. Sveće će ostati ručno izlivene. Rast gradimo kroz bolje procese, jači tim i preciznu kontrolu kvaliteta, a ne kroz prečice. Velika firma i pažnja prema detalju nisu suprotnosti, to je samo pitanje discipline.

Ako za nekoliko godina neko u Torontu, Beču ili Beogradu pročita etiketu, pomiriše i kaže „Vidi, stvarno!“, onda smo uspele, bez obzira na to koliko ćemo biti veliki.

I za kraj, pitanje koje postavljamo uz kafu: kada biste danas mogle da popijete kafu sa bilo kim – osobom iz svog života, prošlosti ili sadašnjosti – sa kim biste je popile i o čemu biste razgovarale?

Radmila: Bez mnogo razmišljanja, sa svojom mamom. Izgubila sam je prošle godine i dala bih sve za još jednu običnu kafu sa njom. Ispričala bih joj sve o preseljenju, Dunavskom Plamenu i svim ludim stvarima u koje smo se upustili. Sigurna sam da bi bila ponosna, ali isto tako sam sigurna da bi mi objasnila šta je sve trebalo drugačije da uradim i kako bi ona to bolje organizovala! I baš bih volela da to još jednom čujem. Nedostaju mi ti naši obični razgovori, jer na kraju shvatiš da su upravo oni bili najdragoceniji.

Arijana: Sa bakom. Kao dijete sam s njom provela mnogo vremena, najčešće u kuhinji, dok kuha. Tada mi nije padalo na pamet da je pitam o njenom životu. Danas bih sjela s njom uz kafu i pitala baš to: kako je izgledao običan dan u svakom periodu njenog života. Njena generacija je prošla kroz toliko promjena, u svijetu i u našoj zemlji. Zanimalo bi me šta je kroz sve to ostalo isto, i šta je ona iz svega ponijela.

Više o Dunavskom Plamenu i njihovim mirisima pronađite na dunavskiplamen.rs.