Francuska revolucija, taj vihor događaja, strasti i tragedija, delovao je i samim svojim učesnicima kao malo verovatan.

Niko nije mogao da pretpostavi da će Luj XVI, izuzetno popularan čak i u leto 1790, samo dve godine kasnije izgubiti život na giljotini. Čak i kada se odigralo samo njegovo pogubljenje, i dalje je to delovalo više kao fikcija nego kao činjenica.

Za Francusku, a onda i za ostatak Evrope, svet se u potpunosti promenio u godinama nakon 1789.

Novi režimi, novi zakoni, nova organizacija zemljišta, novi sistem obrazovanja. Sve je to preobrazilo način na koji su ljudi živeli. Velike porodice, do nedavno na vrhuncu moći i sjaja, sada su se batrgale da opstanu. Skorojevići su bili u dramatičnom usponu. Od radnika do maršala Francuske ili, u najčuvenijem slučaju, od osiromašenog poručnika do cara. 

Sve to dovelo je do eksplozije štampanog materijala.

Najpre i u najogoljenijem obliku, u vidu dekreta Narodne skupštine i zvaničnih novina. Međutim, veoma brzo činjenice su počele da se predstavljaju na primamljiviji način. Do dvadesetih godina 19. veka objavljivanje memoara preraslo je u veliku industriju. Skoro svi, od Lafajeta do Napoleona lično, imali su svoju verziju događaja da ponude drugima da čitaju.

Većina tih memoara bili su, zapravo, delom fiktivni. Sledeći korak bio je da Revolucija posluži piscima kao uzbudljiva pozadina. Aleksandar Dima postarao se za to nizovima romana. Počevši od „Žozefa Balzama”; ali iako se stvarni i slavni ljudi pojavljuju na njegovim stranicama, to je tek na kratko i iz daljine. Isto je važilo, malo kasnije, za Dikensovu „Priču o dva grada”.

Razumljivo je stoga, što je književnica iz kasnog 20. veka, Hilari Mantel, pišući s mnogo veće razdaljine, preokrenula takvo stanje i uzela vodeće figure Revolucije za glavne likove svog novog romana, „Smrt – poslednje utočište”.

Što se tiče same istorije, njoj je dodeljena dvosmislena uloga.

Glavni događaji jesu stvarni; delovi dijaloga i pisma potiču iz autentičnih izvora; a što se ostalog tiče, kao što gđa Mantel živahno kaže u piščevoj napomeni: „sve ono što deluje posebno nemoguće, verovatno je istina”. I to i njeno podsmevanje „pritužbama sitničara” postavlja njene čitaoce u nesvakidašnji položaj nesigurnosti: čitamo li istoriju pojačanu empatijom pisca ili fikciju prerušenu u istorijski kostim?

Gđa Mantel, koja je objavila četiri prethodna romana u svojoj rodnoj Britaniji, darovit je pisac, tako da je na ovo pitanje teško odgovoriti. Kao fikcija, „Smrt – poslednje utočište” nesumnjivi je uspeh. Njegova autorka razume kako se ljudi osećaju, kako reaguju, kako razmišljaju. Ona poseduje onu vrstu dalekovidosti koja joj omogućava da uzme lik iz detinjstva i dovede ga do dramatičnog odraslog doba. Što je jednako važno, ona zna i kako da u nama probudi saosećanje. Kada upoznamo Dantona kao potpuno razuzdanog mladića i pratimo njegovo odrastanje u srećno oženjenog advokata, to nam pomaže da dokučimo njegove emocije dok on napreduje sve do položaja revolucionarnog vođe koji naposletku preuzima. I ne upoznajemo samo Dantona; skupina likova gđe Mantel široka je i šarenolika, od konvencionalnog činovnika do Robespjera i njegove sestre oštrokonđe Šarlote, od Šoderloa de Lakloa, pisca „Opasnih veza” do naivne i poletne Lusil, žene Kamija Dimulena.

Dok ove likove predstavlja čitaocu, gđa Mantel čas koristi čas ne koristi prvo lice jednine: ponekad čujemo njihove misli, a ponekad ih nepristrasno posmatramo sa strane; ponekad nam se direktno obraćaju. I tu smo u dobrim rukama zato što ove promene perspektive daju auru realnosti unutrašnjim monolozima, istine spoljašnjim opisima. I naravno, gđa Mantel štedro koristi presudne događaje samog perioda: prolazimo kroz opojne nade rane Revolucije do neublažene tragedije Terora, i sve što smo saznali o likovima pomaže nam da shvatimo kako se to desilo.