Mali broj diplomiranih keramičara uspeva da se bavi svojim poslom samostalno. Razloga za to ima mnogo. Tehnologija je skupa, neophodna je peć, radionica, glina i ostale sirovine mnogo koštaju… Proces stvaranja je spor, industrijska proizvodnja je masovnija i jeftinija. Ipak, jedna od onih koji istrajavaju uprkos svemu jeste Miona Stefanović (25), keramičarka i skulptorka iz Beograda.

Uz kafu sa Mionom otrkivamo vam kako je sve počelo…

1.Većina devojaka danas svoju kreativnost ispoljava praveći mašnice, tašnice, nakit…zasto si se odlučila za vajanje?

–  Nikada me nisu zanimale mašnice, tašne, krpice i sve te “stvari za devojčice”. Dok su moje drugarice oblačile barbike, pravile im haljine, glumile doktorke, učiteljice i pevačice, ja sam uživala da pravim skulpture. A kada sam u vrtiću došla u kontakt sa glinom i ispekla prvu činiju, osetila sam da će upravo to biti moj životni poziv. Kasnije sam upisala Fakultet primenjenih umetnosti, a kako veoma volim boju, potez, crtež i sliku, ali sa druge strane i formu, logično je bilo da se opredelim za keramiku. Ovo je veština koja traži snagu, koncentraciju, misao, biti sada i ovde. Sve je to rad na sebi, jer koliko ste uspeli da savladate rad na keramičkom točku, toliko ste sposobni da se nosite sa životom – priča naša sagovornica.

Gde crpiš inspiraciju za svoje rukotvorine?

– Obožavam da posećujem buvljake, da trzaim zaboravljene i napustene stvari. Često tu i pronalazim inspiraciju. Moj atelje je riznica meni tog dragog **otpada**, koji neretko i kombinujem sa mojim skupturama.

Šta si sve izvajala?

– Do sada sam napravila oko dvadesetak velikih radova koji su inspirisani gušterima i iguanama, mada je, sve to tokom procesa stvaranja evoluiralo u neka bića koja je sama izmišljala. Nisam neki zaljubljenik u gmizavce, ali njihove teksture i boje daju veoma veliki prostor za transponovanje i igru, što je po meni i poenta stvaralaštva. Kad sednem za keramički točak, mogu da vajam šta hoću, to je totalna sloboda, to je čudesno. Izađu iz vas razne stvari i na kraju napravite skulpturu koja živi. To je kontakt sa zemljom, razmena sa prirodom. Međutim, kako je danas teško živeti od bilo kog vida umetnosti, ovom tehnikom naučila je i da napravi šolje, čaše, tanjire, razne posude, činije, vaze, saksije…Pravim i upotrebne stvari od keramike, kao što su šolje, činije, ramovi za slike… Izrađivala sam i nakit od porcelana, ručno oslikavan, kao i broševe koji izgledaju kao mali oblaci iz stripova, u kojima sam pisala raznorazne poruke. Kasnije mi je pala ideja na pamet, pa sam te iste pločice sa porukama počela da lepim po gradu, po fasadama, ogradama, zidovima. Sve to stavljam na skrivena mesta, da neko slučajno primeti da bi se možda obradovao, da mu to ulepša mu dan

Na koliko izložbi si ušestvovala do sada? 

– Ičestvovala sam na brojnim izložbama, ali sam posećivala i kolonije i simopzijume. U decembru prošle godine sam imala i svoju prvu samostalnu izložbu skulptura, u Galeriji muzeja romske umetnosti, u Beogradu. Tu sam predstavila 20ak svojih radova koji su inspirisani gušterima

Šta planiraš za budućnost?
-Za budućnost imam velike planove, a, da bi ih ostvarila, planiram da do kraja godine ode na doškolavanje u Lisabon.