Moja sestra mršava je dobrim delom i zbog genetskog nasleđa, ali ja ipak tvrdim da jedan od uzroka njene vitkosti leži u činjenici što ona svoju stipendiju tokom studija nikad nije trošila na hranu, već isključivo na garderobu.

Kao pravi fashion victim, kupila bi jedno parče garderobe i nakon toga bi gladovala ostatak meseca.

Zvezde nebeske su joj se poklopile pa danas živi u Trstu, gradu u kom su ponekad sniženja zaista 70 odsto, pa ne mora da kupuje u beogradskim i podgoričkim buticima u kojim vlasnici tu istu garderobu kupuju u Italiji na popustu i prodaju po punim cenama.

Tamo je zaista lakše nego kod nas izgledati kao „lutkica iz Trsta“.

Šetali smo Trstom sestra i ja, prolazili pored zgrada sa divnim fasadama, a i pored šarenih kontejnera od kojih svaki ima svoju namenu. Jedan je za recikliranje kartona, drugi je za staklo, treći za plastiku i jedan za sve ostalo. Taj poslednji obično smrdi.

Ni sestri ni meni nije promakla gospođa koja je prošla hitrim korakom pored nas, stala pored jednog od kontejnera, skinula svoj sivi kaput i ljutito ga prebacila preko ručke za otvaranje kontejnera u kom se nalazi karton.

Pre nego se okrenula i otišla, namestila je kaput koji je prevagnuo ka jednoj strani i bio sklon padu. Omogućila je balans. Nakon njene intervencije, kaput je čvrsto stajao bez klackanja zakačen, a ona je otišla. Uprkos hladnoći, ostavila je kaput i otišla u tankom džemperu.

Pogledao sam u sestru koja je izgovorila: „Max Mara, i to novi model!“

Meni je potpuno svejedno bilo da je u tom trenu izgovorila Mango, Max & Co ili Mura. Sve te marke mi deluju i zvuče isto, verovatno na isti način mojoj sestri zvuče Juventus, Milan, Inter, Mercedes ili Toyota servis. 

Razlika u brednovima postoji, ovog puta u ceni. Max Mara je valjda najskuplji brend koji proizvodi skupe krpice dostojne najvećih svetskih modela.

Dok mi je sestra objašnjavala da se cena tog kaputa verovatno u evrima izražava četvorocifrenim brojem, iza ćoška se pojavila Romkinja. Naišla je i odmah zgrabila kaput. Podgila ga je, oduševljeno posmatrala sa svih strana kao da je tražila fleku ili rupu. Izvrnula je džepove, bili su prazni. Nije obukla kaput, prebacila ga je preko ruke i zatim otišla dalje.
Njoj je verovatno prva asocijacija da je to topao i očuvan kaput, skoro nov, a mojoj sestri da je Max Mara, i to novi model. Stvar percepcije.

Pili smo tog dana kafu u San Marco caffe-u, gde su sjedjeli mnogi pisci i slikari, među njima i Džejms Džojs. On je smišljao Uliksa i Dablince, a mi smo se pitali zašto li je gospođa bacila skupocen i nov kaput.

U Trstu ima i bogatih ludaka.

Šetaju tako uštirkani i uredni, ali tek kad im se približite primetite odsustvo mobilnog telefona, nemaju čak ni bubicu u uhu, ali imaju u glavi. Pričaju sami sa sobom, obično se žestoko prepiru sa zamišljenim sagovornikom unutar njih samih.

Mnogo lučkih gradova ima takve likove na ulicama.

S proleća obično pevaju, a krajem septembra počnu sa svađama i prepirkama. Gospođa koja je ostavila kaput nije bila od tih, iako joj se na licu videlo da je ljuta na nekoga, zbog nečega.

Nervirao sam sestru ponavljajući da joj je Romkinja ugrabila kaput, da je zapravo ona već bila bacila oko na taj kaput, što je ona negirala. Nakon što je otpila gutljaj kafe, kao da joj je neko šapnuo na uvo, povikala je: „Onaj kaput mora da je dobila od muža ili ljubavnika, pa da je prevario. Zato ga je bacila. Nema druge!“

„Nema druge“, potvrdim i ja, iako verujem da je taj razlog dala kako bi sebi olakšala činjenicu da joj je izmakao novi model tako dobrog kaputa.