Kafa, a sa njom i kafana kao stecište njenog ispijanja (i) na javnom mestu, u Beograd je kao i u čitavu Evropu, došla preko Turske. Istorija kaže da je prva beogradska kafana otvorena 1522. godine (161 godinu pre Beča i 130 godina pre Londona), kao mesto u kojem se kafa služi za novac. Otvorili su je Turci u nekoj dorćolskoj zgradi, a vrlo brzo i mnogi drugi naši gradovi dobili su svoje prve kafane.

Odavno već kafana nije samo mesto za ispijanje kafe, a i karavan saraji kao usputne stanice na putu, za predah, zamenu konjske zaprege i okrepljenje ili hanovi kao mesta koja su pružala i mogućnost višednevnog odmora od napornog puta , samo su pojmovi koje pominju istorija i putopisi ili, eventualno, sastavni  su deo naziva nekih mesta u kojima su postojali.

Kafana danas, bilo klasična ili kafe, kafić, kafe poslastičara…  za neke je mesto redovnog dnevnog rasporeda na kojem se ispija prva jutarnja ili prva kafanska kafa, najčešće sa drugarima, uz čašicu razgovora o aktuelnim događajima, pretresanje političke situacije i obavezno listanje dnevne štampe. U našim uslovima, kriza je odavno ukinula nekadašnji običaj zanatlija, trgovaca i službenika, da se sastaju u kafani  u određeno vreme i na određenom mestu i tu zapravo odigraju ono što bi se danas moglo nazvati fejsbuk četovanje.

U tom smislu, kafana bi se mogla nazvati i pretečom društvenih mreža, zar ne?

Mnogi, opet, i dan danas više vole ručak u kafani nego „leba da jedu“. Roštilj im nije pravi ako nije prošao kroz šank, crni lukac nigde nije dovoljno ukusan kao kafanski, a o čorbicama koje su u kafani bez premca, o telećoj glavi u saftu, škembićima, repovima na ovaj ili onaj način, i ne razmišljaju drugde nego u- kafani.

Neki u kafani ručavaju isključivo zarad samog ručka, neki se za tim ručkom bolje upoznaju kako bi prešli na nešto konkretno, nekima je to samo usputna „delatnost“ u okviru radne obaveze uspostavljanja boljeg odnosa sa klijentima ili sklapanja poslova i dogovora. Neki u kafanama obeležavaju svaki značajniji događaj u životu, od rođenja deteta pa do, nažalost,  i onih najtužnijih koji su u svakoj porodici kad tad neminovni.
Ima onih koji u kafane idu samo onda kada baš moraju- na proslavu nekog rođenja, venčanja… nije baš retko da oni koji su deo života proveli u slozi i veselju čak i razvod proslave u kafani pa na to slavlje i goste pozivaju.

Ima i onih koje u kafani zanima isključivo muzika. Dobro, popiju, pojedu, pričaju, ali… osnovni predmet njihovog ineteresovanja je mogućnost da se provesele, razgale, izigraju, uz muziku. Drugima je muzika samo prateći, ali neizostavni sadržaj kafanskog štimunga. Dok, opet, neki izbegavaju kafane s muzikom.

Mnogi u kafane odlaze da bi videli i(li) bili viđeni. Pa pažljivo biraju mesto na kojem će se i vreme kad će se i sa kim će sa tamo pojaviti. U takođe vrlo pažljivo odabranoj toaleti.
Drugi se kriju kada odlaze u kafanu. Ne žele da budu viđeni. Neki zato što tamo popiju malo više, drugi zbog društva za koje je nepoželjno  da saznaju… roditelji, muž ili žena, devojka ili momak…

Pa zato, osim kafanskog prostora u kojem svi vide svakoga, postoje i separei. Ili kafane daleko od očiju javnosti, na nekim udaljenim ili ne mnogo pristupačnim mestima. Švalerke kafane, tako od naroda nazvane.

Neki  preferiraju kafane isključivo s kariranim stolnjacima, iz čijih podruma se zimi širi miris kiselog kupusa i turšije. U kojima se služe neka stara i drugde već zaboravljena jela, potisnuta picama, pastama, lazanjama i ostalim belisvetskim kuhinjama. U kojima ćevapčići izgledaju isto i imaju isti ukus decenijama, vrela pogača miriše izdaleka a kajmak je zaista kajmak. O lozovači, dunjevači, kajsijevači i ostalim pićima, i da ne govorimo.

U neke kafane može da uđe svako.  U druge se ulazi samo uz najavu, preporuku i rezervaciju. Neke rade danju, druge i danju i noću, a neke samo noću. U nekima možete da sedite, u nekima da stojite za šankom- makar dok se ne isprazni neki sto… u nekima možete da sedite čak i ako dođete sami, u drugima nemate pravo na sto ako vas nije najmanje četvoro u društvu.

Za mnoge kafane svi znaju da su kafane. Druge se kriju iza fasada, zaključanih vrata, ulaza… i samo probrana klijentela zna da je u stanu tom i tom na mestu tom i tom- kafana.

Kafana je mesto u kojem se jede, pije, priča, druži… veseli, tuguje, peva i plače… ogovara, dogovara, ugovara… u kafani se neki posvađaju, mire ili potuku. U kafanu dolaze pošteni i lopovi, oni koji vole da časte i grebaroši,  štedljivi i rasipnici. Oni sa sluhom i antitalenti. Prijatelji i neprijatelji. Sadašnji i bivši ljubavnici. Lepi i ružni. Srećni i tužni. Sirotinja i bogataši. Očevi, sinovi, ćerke, majke, bake i dedovi. Zdravi i bolesni. Gladni i siti.

A najgore je kad odete u kafanu, u dobru kafanu, a na dijeti ste.

Napisla: Negoslava Stanojević.