Dok sam išla u osnovnu školu postojalo je neko gatanje koje smo mi, devojčice, obožavale. Trebalo je upisati za koga želiš da se udaš, sa koliko godina, gde želiš da živiš i koliko dece da imaš.

Želela sam da se udam u dvadesetprvoj, da živim u Švedskoj, od dečaka se sećam samo jednog Marka ali odlično pamtim da sam kod dece uvek upisivala broj TRI!

Želja da imam troje dece držala me je dok nisam rodila prvo.

Na žalost, u ovom gradu ono kroz šta prvorotka prođe, ne ostavlja mnogo prostora za želju drugog a kamoli trećeg deteta. Strah, nesigurnost i strepnja koju sam osećala dok sam kupala, dojila i umirivala uplakanu bebu bili su jači od želje za još jednom. Tek kada je napunila godina dana, prohodala i progovorila, kada je počela manje da se mazi jer joj je igranje bilo preče, tek tada sam u stomaku osetila neku čudnu prazninu. Zaboravila sam na strah od porođaja, na sve neprospavane noći, grčeve i temperature i donela odluku da svojoj devojčici rodim biće koje će obožavati.

Rođenje bebe je u život moje ćerke unelo novu dimenziju.

Svu svoju ljubav poklanjala je bebi, strpljivo je čekala da dovoljno poraste da može da je mazi, presvlači, šeta, da joj čita i pušta pesme. A bebino oduševljenje kada ugleda lice svoje sestre uvek bi me iznova podsetilo da nisam pogrešila.

A onda su ljudi oko mene počeli da postavljaju pitanja: „Kada ćeš ovim devojkama roditi brata?“, „Vidi kako su lepe i pametne, rodi im još jednu sestru…“

Pomisao da ponovo prođem kroz trudnoću, porođaj, pelene i grčeve bila mi je toliko daleka da sam uporno odbijala da razmišljam o tome.

Trebalo je da beba napuni tri godine, da odbija da se mazi sa mnom svaki put kad ja to poželim, da odraste nekako previše brzo pa da ja ponovo osetim istu onu prazninu u stomaku i poželim ono što sam želela oduvek – treće dete.

Kada sam na testu za trudnoću videla dve linije preplavio me je strah koji nisam očekivala.

Tek tada, kada se želja pretvorila u stvarnost osetila sam svu njenu snagu i ozbiljnost i odjednom nisam znala kako da se nosim sa tim. Troje dece – to je ipak velika stvar! Srećom, taj strah je nestao posle prvog pregleda kada sam videla mrvicu od 4 mm a moje devojke su vest primile sa takvim oduševljenjem da sam kroz celu trudnoću prošla kao na oblaku. Njih dve su svaki dan pevale i pričale bebi, mazile moj stomak, pravile lutkice, zvečke i ukrase za bebin krevetac i željno očekivale još jednu SESTRU!

Dan kada je ona stigla kući za njih je bio praznik.

Sada imaju svoju pravu lutku, čekaju da poraste da mogu da je presvlače same a njihovi osmesi i sreća dok su zajedno govore mi samo jedno – da je to bila najbolja odluka koju sam u životu donela!