Ukoliko u svom okruženju imate mlade tinejdžere, verovatno primećujete da prolaze kroz osetljiv i veoma specifičan životni period.
Svi smo osetili taj teret promena i pritisaka koje sa sobom donosi odrastanje. Oduvek je bilo sukoba sa starijima, traženja sebe na drugim mestima, naleta emocija, eksperimentisanja sa raznim stilovima. Sve je to deo emotivnog, psihičkog i fizičkog sazrevanja.

Izdavačka kuća Arete nedavno je objavila roman Utočište, češke autorke Jane Šramkove koji je namenjen mladim čitaocima, a pripada ediciji naslova Skok iz kože.

Knjiga Utočište je svojevrsna pohvala detinjstvu.

Ovo je priča o odrastanju u ženskom telu i o devojčicama koje opstaju uprkos okolnostima i godinama starosti.
Duboko lična i dirljiva proza govori o neraskidivoj povezanosti bake i unuke i važnosti emotivnog nasleđa.
I Janina baka je nekada bila devojčica, a to je, na neki način, ostala i tokom čitavog života. Baš ta iskra detinjstva koju je uvek nosila sa sobom, učinila ju je odvažnom osobom, sposobnom da preživi sve nedaće, a njen dom postao je njeno utočište.
Mada razdvojene vremenom, Jana i njena baka pružaju ruke jedna ka drugoj preko svoh prepreka i razlika, a njihova iskustva ujedinjuju se u jednu veliku pohvalu nežnosti.
Bogatstvom detalja i pomalo detinjastim tonom, Jana Šramkova čini da ovu knjigu doživimo kao iskrenu ličnu ispovest.

Knjigu Utočište možete pokloniti dragoj mladoj osobi koja voli da čita i na taj način otkriva nešto više o sebi, svojim osećanjima i odnosima sa drugima. Pročitajte odlomak i dopašće vam se već nakon prvih redova.

Flautista

Pišem Tvoju priču, bako. Onako kako si mi je pričala. Ali i drugačije. Pišem i jako mi je do nje stalo, što, naravno, komplikuje celu stvar. Sinoć sam Františeku dala da pročita prvih deset strana. Prvih koje sam napisala, da budem precizna, ne početak same priče. Otkud ja znam kako sve počinje. Ne idu mi počeci. I ne znam kako će sve izgledati, ni da li će uopšte ispasti dobro. Nestaješ mi pod prstima. Tvoja krupna figura koju nikad nisam mogla odjednom da zaglim, u kojoj sam se gubila, u njenoj složenoj formi velike statue. Rastače mi se pred očima, bezbojnim mlazevima ističe mi kroz prste. Jedino što me ne napušta jesu stvari. Oblici i mirisi. Boja smeha. Odsjaj svetlosti na Tvojoj ruci. Nežnoj, istina, ali ne i glatkoj. Koža sačinjena od stotina sićušnih blistavih površina, kao da si polomljena. Ugao između trupa i linije nogu, dok si prala sudove, oslonjena podlakticom o sudoperu. Nikome nisi dopuštala da to radi, da se posuđe ne otuče. Hiljadu puta ponovljene situacije. Kretanje tamo i ovamo oko šporeta, teturavo, ali okretno. Podignuta gornja usna i malo spušteni uglovi usana, dok si srkutala vruć sos iz varjače. Flautista pre nego što uskladi prvi ton. Na sve si se naslanjala. I praznim prostorom kretala si se neobično nagnuta napred. Kao da se probijaš kroz sneg. Čangrljanje teške metalne mašinice za mlevenje maka. Odatle ne možeš pobeći, zatočena si. Tu i u događajima.