Vera Turaković odrasla je Kupinovu, sremskom selu koje je bilo Kraljevski grad, jer su u njemu pronađeni ostaci grada Kupinika, sedišta despota Stefana Lazarevića i Đurđa Brankovića. 

Bila je poslušna devojčica iz dobre i poštene porodice. Živela je skromno i lepo, jer kaže da za bolje nije znala. Najbolji đak, izuzetna krojačica, vedra, vredna i poštena. Posvećena i divna majka, žena i baka. Sve je bilo naizgled obično, osim što je život čuvao za nju posebno iznenađenje, ono koje retko ko doživi. 

Vera Turaković proslavila je svoj stoti rođendan. 

Razgovor sa njom bio mi je izuzetna čast i radost. Nisam imala pripremljena pitanja, jer nije bilo potrebe. Ono što sam čula i što ćete vi pročitati prava je hrana za dušu i za život. Mudrost i iskustvo vredniji od svih knjiga i saveta za sreću, zahvalnost i zadovoljstvo u životu.
Zato neću da dužim uvodom, prepuštam vas priči o Verinom detinjstvu, mladosti, ratu, logoru, udaji i braku. Prepuštam vas priči koja zaslužuje da bude pretočena u roman.

Šta je život?

Život čini svoje. Vremena se menjaju. Oni koji žive u jednom vremenu, naučili su tako i misle da je to najlepše, drugi misle da je njihovo vreme bolje. Mi starniski volimo ono naše, a vi vaše. Važno je da je svima lepo. Da nije ove bolesti, sada bilo bi bolje, ali šta ćeš. Proći će i to.

Nisam mislila da ću doživeti ove godine. 

Rođena sam u Kupinovu. Bilo je nas sedmoro dece, četiri brata i tri sestre. Rano smo ustajali, puno smo radili. Imali smo najveću baštu u selu i voće koje niko nije imao. Nismo bili mnogo bogati, ali smo bili vredni. Moj deda je sve znao da napravi i da opravi. Dolazili su bogataši iz sela da gledaju kako deda Gaja radi. On je znao da napravi lepu kuću i sve u dvorištu. 

Moja baka je imala dva sina i volela je moju mamu kao ćerku. Znao se red – baka brine o deci i kuva, a mama ide na njivu. Kad se vrati, ona muze jednu kravu, baka drugu. 

Bili smo kao deca jako dobro othranjeni. Dve krave, uvek je mleka bilo. Imali smo i guske, patke, plovke, voća i povrća. Mesa nije bilo kao sada, jelo se četvrtkom ili nedeljom. Ali je bilo sve zdravo, domaće. 

Kad sam jednom išla kod lekara, kaže: “Sad imam vremena da Vas pregledam, baš ste mi se dopali. Vi ste jako lepo othranjeni.” Ja mu ispričam kako, a on kaže: “Važno je da dete lepo othraniš kad je malo, a posle može i jednostavnije.” 

Svi smo bili zdravi i svako je dete znalo svoj posao. 

Svi rano ustaju. Muškarci hrane konje, mama muze krave, baba pravi doručak, ja teram guske na baru i uzimam ovčije mleko. Svaki dan je dvorište moralo biti počišćeno. Samo ostavim babi mleko, uzmem torbicu pa u školu. 

Neko se i nije školovao. To je bila sirotinja koja je išla u nadnicu ili su negde radile kao kuvarice. 
Bilo je i vaspitanje u školi. Do 8 sati se igraju muškarci u dvorištu, devojčice nešto rade. Ko je zakasnio, dolazi kod učitelja i moli da mu oprosti što je zakasnio. 

Kad sam išla u školu, učiteljica i učitelj su bili mladi, on je oteran jadan za Jasenovac i tamo je završio. Ona je bila mnogo lepa. Zabavljali su se, a onda nije bilo telefona, nego on napiše nešto njoj, zavije na olovku, a ja i još jedna najsiromašnija devojka odnesemo. 

Ja sam išla u školu, a onda sam izučila šnajderaj. Moja majstorica bila je najbolji šnajder. 
Bilo je zanatlija. Neki su učili za šustere, brice, kovače, stolare, bravare, poslastičare, trgovce.  Devojke su radile ručne radove od malena. I danas na tavanu ima mojih čipaka. 

Bilo je važno da je devojka poštena, skromna, da se svakom lepo javi, da starog upita je li potrebna pomoć, da se skromno oblači. Majke su savetovale decu od malih nogu. 

Ne mogu kasti da je bilo sve najlepše. Bilo je ko i danas, neka žena onako, da ne valja, ali prećute ljudi zbog dece.

Bilo je lepih stvari. Mi nismo znali za lepše i nama je ono bilo divno. 

Gledala sam da se nikom ne zamerim. Bila sam i moderna i skromna i dobra. Kod moje majstorice kad stignem prva, ja ne sedim. Počistim, obrišem, spremim sve da počnemo da radimo. 

Bilo je veliko poštenje i poštovanje. Da si ti pošten i skroman. Žene su gajile decu, kuvale, mesile. Moja mama razvlači testo, ja kidam okrajke pa savijam. Baba greje mast pa pečemo. 
U našoj kući su se okupljale sve devojke. Pružimo na dvorište staro ćebe i sedimo, pevamo, štrikamo, a zimi tkamo ćilime. 

Ja sam govorila da se neću udati za seljaka. Radili smo 31 jutro zemlje i meni je sve dosadilo. 

Da vidite kako ima neka sudbina!

Baziraju po selu partizane i ‘ajde pa baš mog muža, a on momak. Bili oni 2-3 dana kod nas bazirani, ali da niko ne zna. I moja baba kaže: “Je l’, a čiji je ovaj deran zadnji?” Reko: “Oćeš da ga uzmem?” A baba kaže: “E pa, samo ako možeš!”
I na meni beli džemper koji sam štrikala sa rol kragnom i on mi kaže: “Vera, što to je lep džemper!” Reko: “Oćeš da ti dam?” Kaže: “Rado bih ja uzeo, ali mi moramo samo ovu odeću da nosimo.” I tu noć najave da će doći ekspedicija preko šume za Srbiju. Nikad ja njega više ni videla nisam.

Posle mene zarobe. 

Jedno jutro, ja ustala i da idem po vodu, kad – upada vojska unutra. Poteraše nas napred. Ja samo zgrabila džemper i krenula. 
Kad smo u crkvu ušli, bilo je naroda i starih i mladih – svakojakih. Odabiraju. Neke devojke zgrabile decu kao da su njihova i ajde one sa decom neće biti uhapšene. 
To je bila subota, 9. jun. Sviće nedelja, stižu dva špeditera na kojima su ljudi prenosili drva i ugalj. Ženske u jedan, muški u drugi. Majke došle, donele nešto od hrane, ali ni da priđu. 

Krenusmo mi do Rume. Jedan čovek iskoči u hodu tog špeditera. Dok su vojnici uzeli puške, počeli pucati, on već stigo na treću ulicu. Tražili malo okolo, ali nema. On preživeo, umro pre 5-6 godina. 
Nas odvezoše u Rumu u neko dvorište. Dva dana i dve noći smo stajali. Dali nam neke konzervice, neki čorbuljak, bez kašika. Ako je nužda, vojnik čeka, ti odeš, vratiš se i ćutiš. 

Iz Rume, za Tenjski logor.

Tamo isto puno sveta, drvene barake, drveni kreveti na sprat. Stenice kad počnu da jedu, kao da te neko vrućom iglom ubode. 
I hajde za Berlin. Prošli smo kroz Beč, moj brat bio mobilisan, radio u fabrici. On hoće da ostanem tu kod njega, a ja neću, jer kako da ostavim drugarice? Ako idemo za Jasenovac, kako da one poginu, a da ja ostanem sama da živim. On je išao 100km vozom da me moli da siđem, ali ja nisam htela. 

I stigosmo mu u Berlin. Stavili nas u kalionicu i pitaju da li hoćemo dobrovoljno da ostanemo i da radimo u fabrici topova ili da idemo dalje, a to dalje bi bio sigurno Jasenovac. Ostadosmo mi u Berlinu.

Bilo je nas oko 40 žena.

Dobijali smo po jednu šolju čorbe i samo ponedeljkom po 600g hleba. Drvene barake, ćebe ispod tebe i preko tebe. Rusa je bilo ko blata. Mogle smo se prati na nekim vodoskocima, ali Rusi su se prali goli, i ženske i muški. I gde ćeš se prati?
Radilli smo u tri smene. To je bi radni logor, nije bio koncentracioni pa smo smeli tako da se ponašamo. 

Kad je bilo vreme da nas oslobode, mene zabole noge. 

Vera je u nogama imala artritis, nije mogla da hoda pa je ostala u Berlinu sa najboljom drugaricom koja ju je vozila u dečjim kolicima sve dok nisu pronašle ljude sa zaprežnim kolima. Putovali su mesec dana od Berlina do Srbije. 
Kad su se vratili u selo, njeni roditelji prvo nisu verovali da je živa. Godina je bila kišna, sve je počelo da propada pa i njihova kuća. Vera je onda odlučila da se uda, da roditelje malo rastereti. 
I sretne svog muža Stevu, koga je odabrala još ranije. On je došao iz logora, ništa nije imao i njih dvoje se bez igde ičega upute ka Zemunu. 

Sada je velika raskoš, samo ja neću ništa da kažem.

Moj muž nije bio za to da radim. Imao je četiri zanata, radio je u fabrici i privatno. Nisam morala da radim. Zato mi je bilo lakše. On je radio, ja sam brinula o kući, dobili smo dve ćerke. 

Deci se danas kupuje mnogo nepotrebnih stvari. To su cipele na točkove, to su trotineti, bicikli, razne igračke. Mnogo se sada ulaže u stvari koje nisu potrebne. Možda bi moglo da se živi skromnije. Da majka ispraća u školu decu situ, urednu, čistu. Ne bi bilo ni tog rastavljanja. Ovako, žena dolazi s posla nervozna, ne zna šte će pre uraditi, a muž bi da je zagrli. 

Udario je veliki bes u život. Sve košta. To sad ne valja. Zbog sitnica se ljudi svađaju.

Nadam se da vam se dopala priča Vere Turaković. Posebnu zahvalnost dugujem njenoj ćerki Nadi koja je učestvtovala u našem razgovoru i detaljnije objašnjavala događaje.

I za kraj, ne mogu da ne primetim razliku između života žena na severu i jugu Srbije pre i posle Drugog svetstkog rata.

S obzirom na to da sam odrasla na jugu, dobro su mi poznate okolnosti u kojima su živele moje bake i rođake i imam zabeležene njihove priče. Ukoliko želite, mogu da ih podelim sa vama.