Uvod za ovaj razgovor neće biti opširan, zato što vas u nastavku očekuju reči vredne pamćenja i saveti koji će vam mnogo značiti.
Dame i gospodo, predstvavljam vam gospodina Direktora. Velika mi je čast što sam imala priliku da sarađujem sa njim i što je čiatocima sajta uzkafu.rs poklonio ove sjajne odgovore.

Ko je Vladimir Miletić?

U poslovnom smislu ekonomista, poslovni mentor i case study trener. Nekada direktor koji je rukovodio velikim inostranim kompanijama. Sada vlasnik svoje firme koja ima misiju da pravila ekonomije i biznisa predstavi ljudima na jednostavan i lako razumljiv način i pomogne im da dođu do poslovnog uspeha. 

Da li je lakše biti direktor sebi ili drugima? 

Definitivno, daleko je lakše biti direktor drugima. Nije jednostavno disciplinovati, promeniti, usmeriti, fokusirati druge, ali je sve to još teže kada se okrenemo ka sebi. Verovatno zato što smo prema sebi najviše “bolećivi”. Teško nam je da sebe kaznimo, da se na sebe naljutimo, da sebe iskritikujemo u meri koja je neophodna. Za sebe uvek imamo razumevanja i opravdanja. Teško je i da se odreknemo štetnih navika i ponašanja, jer iz našeg ugla uvek radimo dobru stvar. Uvek smo mi u pravu, samo drugi to ne razumeju. Upinjemo se da drugima objasnimo kako smo savršeni, ali da oni to ne shvataju. Problem je u njima, a ne u nama. 

Sa druge strane, ta “bolećivost” i subjektivnost prema sopstvenom biću otvara prostore za mnoge profesije koje ljudi plaćaju da uvedu disciplinu umesto njih. Da budu strogi umesto njih kada treba da drže dijetu ili kada treba da vežbaju, na primer. Upravo u tome sam pronašao i prostor da pomognem drugim ljudima, jer mnogima je potrebna podrška i stručno vođenje u poslovnoj karijeri odnosno izgradnji biznisa. Pravila uspeha su prilično jednostavna. I nije potrebna prevelika inteligencija da bi se ona razumela. Međutim, pridržavanje i dosledno sprovođenje je ono što ih čini teškim. 

Za dostizanje uspeha mnogima nedostaje strpljenje i spremnost da kontinuirano rade i dugoročno ulažu u sebe bez očekivanja da se uloženo odmah vrati.

Mnogi traže brz i lak put, a to je u suprotnosti sa principom uspeha.

Zbog toga nije čudno da jako mali broj ljudi postiže uspeh, iako naizgled svi imaju želju i ulažu veliki trud da budu uspešni. 

Da to povežem sa početnim pitanjem. Da, jako je teško biti direktor sebi. Ali, ako i kada to naučimo, otvaraju se neverovatne mogućnosti u svakom pogledu za nas. Tek tada postajemo “nabaždareni” za uspeh. Odjednom, sve ono što nije polazilo od ruke sada sa lakoćom uspevamo. 

Šta je uspeh, odnosno vrh – iz tvog ugla? 

Uspeh je sve ono što spoznamo o sebi i čime obogatimo svoju ličnost tokom tog čarobnog putovanja na neki vrh, koji je za svakog od nas različit. Bitno je da taj vrh sami pronađemo, a ne da nam ga neko nametne. Vrh nas motiviše da se pokrenemo, da sebe menjamo, da postanemo najbolja verzija sebe, da budemo ponosni na sebe.  

Što nam je cilj važniji, to će nam biti teže da odustanemo, da ga napustimo kada nam postane teško, a takvi trenuci će sigurno naići. 

Prošle godine sam imao priliku da kroz udruženje “Prvi put s ocem” zajedno sa svojim sinom koji je tada imao trinaest godina, učestvujem u pohodu na vrh Jastrepca. U grupi su bili roditelji sa decom različitih uzrasta, neka su imala tek četiri-pet godina. Bilo je vrlo hladno i trebalo je nekoliko sati da dođemo do vrha. Da bi se popela deca su morala da pešače, jer nije bilo šanse da ih sve vreme nosite dete u naručju. Mislio sam da će većina roditelja, naročito onih sa malom decom, ipak, posle nekog vremena odustati i vratiti se u hotel. Mnoga deca su čak pokušala da ih plačom i žalbama da im je teško umilostive da odustanu. Ali, začudo, većina je bila čvrsto rešena da se popenju na vrh. U toj rešenosti su bili neverovatno kreativni u zagovaranju dece i skretanja pažnje sa teškoća sa kojima su se suočavala, a o vrhu su pričali kao o nečemu neverovatnom. I zaista, posle nekog vremena deca su se privikla na taj cilj i želeli su da budu deo tog pohoda, deo zajedničkog uspeha. Na kraju smo svi došli do vrha. Na njemu nas nije čekalo ni okrepljenje, a ni topla i suva garderoba. Ali taj osećaj da smo istrajali i nismo odustali kada je bilo teško nas je grejao ne samo tog dana već i narednih nedelja i meseci. 

Društvo i vreme u kom živimo danas previše pažnje poklanja takmičarskom aspektu tog penjanja ka vrhu.

Ko će biti brži, bolji, jači, više zaraditi… Veličaju se pojedinci i njihovi rezultati. Međutim, heroji nisu samo oni koji su se na vrh prvi popeli. Za mene su jednako inspirativni svi oni koji se penju, koji ne odustaju, koji u životu pokušavaju da idu napred uprkos preprekama. 

Biznis ima tu dobru stranu da ima atraktivne vrhove koji umeju da pokrenu ljude da požele da ih osvoje. Mnoge, međutim, taj atraktivni cilj zavara i ne uoče odmah da nemaju svu potrebnu opremu za uspon do njega. Kada na polovini puta to shvate jedni odluče da nastave i da tokom uspona prikupe sve što im je neophodno da bi se popeli do vrha. Ohrabruju sebe i pronalaze neverovatno kretivne načine da opstanu na tom putu. Neki drugi, međutim, odustanu i razočarano se vrate kući okrivljujući sebe i druge zbog neuspeha. Tako zauvek propuste najuzbudljivije putovanje svog života koje će ih promeniti i upoznati sa samim sobom, onako kako nijedna druga situacija ne bi. 

Pored šaha, koja bi još igra moga da se primeni u poslovnom životu, odnosno njena pravila? 

Jedna bivša šampionka u pokeru je napisala čitavu knjigu poredeći biznis sa tom kartaškom igrom tvrdeći da upravo poker ima najveće sličnosti sa pravilima biznisa. Ona smatra da i u biznisu se donose odluke na osnovu ograničenog broja informacija, nagađamo koje karte drugi igrači imaju, ponekad blefiramo i svakako, često rizikujemo. 

Ima istine i u tome, mada verujem da su elementi mnogih igara sadržani u biznisu. Biznis i jeste osmišljen kao ozbiljna igra koju igraju odrasli ljudi. Ta protivrečnost biznisa, da je on sa jedne strane ozbiljna stvar, a sa druge zanimljiva igra, čini da se u njemu teško snalaze oni koji ga razumeju jednostrano. Tako jedni shvataju biznis preozbiljno, a drugi neozbiljno, što mislim da je podjednako pogrešno. 

Divim se ljudima koji u biznisu pronalaze nešto VIŠE OD IGRE.

Kojima biznis služi da nadgrade svoje talente i da ih uposle kroz zanimljive izazove koje biznis svakodnevno donosi. Takvi u biznisu ne jure da zarade što više novca, već na prvom mestu više iskustava i znanja. Zanimljivo, upravo takvima pristiže najveća količina novca, iako su krenuli na put neopterećeni njegovim besomučnim sakupljanjem. 

Šta je promenila i donela 2020. godina kada su u pitanju odnosi u kompanijama i put do vrha?

Velike su promene nastale u biznisu. Rekao bih, krupne, neočekivane i sa dugoročnim uticajem na ljude. Kao takve tražile su mnogo razmišljanja i kreativnosti pri donošenju strateških odluka u kratkom roku. Zahtevale su brza prilagođavanja i razumevanje posledica po biznis. Tražile su napuštanje prethodnih rešenja koja nisu bila usklađena sa sadašnjim trenutkom. To nije bilo nimalo jednostavno i zato se mnogi u izmenjenim okolnostima nisu najbolje snašli. Neki su bili uljuljkani u prethodne uspehe, neki su istrajavali na starim modelima koji nisu bili važeći, neki nisu umeli da brzo razmišljaju. Mnogima je kriza poslužila kao idealno opravdanje za sve prethodne loše odluke i izbore. 

Istovremeno, promene su nudile i velike prilike za one koji su bili u stanju da ih uoče i pravilno razumeju i koji su umeli da se ubrzano menjaju. Nisu svi u kriznim vremenima loše poslovali. Naprotiv, mnogi su umeli da se prilagode, osmisle kreativne strategije i donesu hrabre odluke. 

Za mene lično je takva situacija bila veliki izazov jer sam, pored odgovornosti za svoj biznis imao i dodatnu, kao poslovni konsultant za desetak kompanija i menadžera. Morao sam da shvatim kako će promene uticati ne samo na moj biznis već i na računovodstvo, trgovinu, koučing, coworking prostore, video produkciju, građevinarstvo… Bilo je veoma izazovno, ponekad je izgledalo da igram šah istovremeno na deset tabli, ali zadovoljan sam kako sam u toj prvoj partiji prošao. Moj biznis, kao i svi preduzetnici sa kojima sarađujem su u kriznoj godini napredovali. Bio je to veliki test za mene i moja znanja. Rezultati mi govore da sam ga položio sa visokom ocenom i to me čini zadovoljnim i veoma ponosnim. 

Koliko je ova godina promenila tvoj život?

Godine pamtim po onome što su me naučile i ako bih po tome opisao ovu 2020. godinu ona podseća na mog nekadašnjeg nastavnika geografije, koji je bio strog i prilično smo ga se plašili, naročito na početku. Bio je zahtevan, tražio je da se gradivo iz udžbenika zna, ali je nagrađivao i one koji bi ga proširili iz drugih knjiga. Bio je nepopustljiv u visokim zahtevima, ali je na kraju godine svakom davao ocenu koju zaslužuje. 

Tako sam se i sa ovom godinom borio, isto me je “preplašila” na početku ali kada sam shvatio da ima visoke kriterijume, da je veoma zahtevna i ozbiljna, nije bilo druge nego da “zagrejem” stolicu. U jednom trenutku sam tu stolicu i pregrejao, pa sam zakačio virus, što me je ponovo nateralo da razmišljam, uskladim svoje prioritete, redefinišem ciljeve. 

Mnogo sam morao da učim ove godine. Čini mi se kao nikada pre. Ovih dana je godina zaključivala ocene i mogu da se pohvalim da ću proći odličan, sa svim peticama. Zahvalan sam joj za sve što me je naučila i što je nagrađivala kreativnost, trud i znanje kao nijedna pre nje. 

Ne piješ kafu, ali sigurno imaš idealan trenutak “uz kafu”. Kako izgleda?

Istina, ne pijem kafu i ne znam kako da uporedim taj užitak koji ljubitelji kafe imaju. Mene to podseća na trenutak predaha koji namenimo sebi ili jutarnji ritual u kom prikupimo energiju za ono što sledi u toku dana. Taj osećaj kod sebe ne vezujem za okrepljujuća pića ili hranu, već za čitanje. Ako bi mi neko dao da biram idealan početak dana on je vezan za reči, priče ili ideje koje pronađem u časopisu ili u knjigama. Volim da počnem dan sa mentalnom gimnastikom. A primetio sam da mi se mozak najbolje pokrene kada nešto zanimljivo pročitam. U svom domu imam već popriličnu kolekciju knjiga i želja mi je da je obogatim još više. Zato su za mene prostori u kojima se knjige mogu razgledati i kupovati mesta u kojima posebno uživam. 

Moja porodica je već naučila da mesta za šoping, kada otputujemo u inostranstvo, bira prema tome da li u blizini ima neka lepa knjižara. Shvatili su da ću se mnogo manje buniti zbog nepotrebnog rasipanja vremena i novca ako me ostave među police sa knjigama. Dok oni obilaze radnje ja bih proveo ceo dan u knjižari. Na kraju dana opet bi mi zafalilo vremena da pregledam sve što me interesuje. Moji bi došli umorni i gladni nakon celodnevnog obilaska radnji i izvlačili me iz knjižare ljutiito, uz pretnju da me više nikad neće povesti sa njima u šoping. 

Pored knjiga se najradije opuštam i zaboravim na vreme. Ako bi neko pronašao način da upakuje knjige u šoljice za kafu, i da se mudrosti iz njih ispijaju kao tečnost, tom ritualu bih se ponajviše obradovao. Ko zna, možda ova šašava ideja i sve ovo što sam pričao nekoga podstakne na razmišljanje i pokrene na akciju. 

U tom slučaju neka mi se javi, dobro će mu doći par saveta kako da ne zaluta na putu ka uspehu. 🙂   

Predlog za čitanje, “upijanje” poslovnih saveta i idealan poklon su knjige Vladimira Miletića.

U knjigama “Igrate li šah na poslu?” i “Više od igre” pronaći ćete pravila razmene koja se ne uče u školama i na fakultetima. Naučićete šta kompanije stvarno kupuju od svojih zaposlenih, kako da njihove potrebe pravovremeno uočite i kako da se razmenite na obostrano zadovoljstvo.