fbpx

Uz Kafu logo

Zejdi Smit, Vreme svinga

Kafa sa prijateljima

Autor: Milena

Zejdi Smit napisala je romane Beli zubi, Sakupljač autograma, O lepoti, Severozapad, Vreme svinga, kao i nekoliko zbirki priča i eseja. Izabrana je za članicu Kraljevskog književnog udruženja 2002. godine, a 2003. našla se na spisku dvadeset najboljih mladih britanskih književnika časopisa Granta, i ponovo 2013. godine.
Roman Beli zubi osvojio je brojne književne nagrade, uključujući Džejms Tajt Blek memorijalnu nagradu, Vajtbredovu nagradu za najbolji prvi roman i Gardijanovu nagradu za prvu knjigu.
O lepoti bio je u užem izboru za nagradu Man Buker i osvojio je Orandž nagradu za fikciju, a Severozapad je bio na užem spisku za Bejlisovu nagradu za najbolju književnicu.

Zejdi Smit trenutno predaje književnost na Njujorškom univerziteetu i član je Američke akademije za umetnost i književnost.

„Najdirljiviji roman Zejdi Smit ove decenije, koji se oštro fokusira na njenu omiljenu temu: borbu da se zasebne niti iskustva spletu u koherentnu priču o samom sebi… Dok knjiga odmiče, Smit prepliće poglavlja smeštena u sadašnjosti sa onima koja se bave sećanjima na koledž, na dom, na Trejsi. To je graciozna tehnika, ovo metronomsko njihanje kroz vreme… Struktura romana deluje kao uticaj samog sećanja, kao što koristimo prošlost kao teg za sadašnjost. Verodostojno oslikava promenljivu građu identiteta, to složeno, kompozitno ’mi’, podložno promenama, pucanju i preoblikovanju dok se određenih delova svog ranijeg života prisećamo, a određene potiskujemo.” – Aleksandra Švarc, Njujorker

Zejdi Smit: časovi plesa za pisce

Dolazimo do druge važne misli vodilje Zejdi Smit: relativnosti. Ništa u ovom romanu ne postoji u apsolutnim terminima. Rasa, boja kože, klasa, čak i sreća, postoje samo kao relativni koncepti. U Londonu je naratorka, koja je plod rasno mešovitog braka, smeđe boje, u Gambiji je belkinja. Trejsi potiče iz rasturene porodice, naratorka iz porodice koja se rastura. Ejmi je privilegovana u očima naratorke (i u našim), naratorka je privilegovana u očima žitelja sela.

Što je najvažnije, ono što je za jedan lik trijumf, za drugi je tragedija; valuta sreće nije objektivan uspeh, već subjektivno zadovoljstvo.

Po Grejndžerovoj logici – štaviše, po logici samog romana – emocionalna sigurnost veće je bogatstvo od materijalne sigurnosti. U skladu s time, pobedu odnose oni likovi od kojih to najmanje očekujemo.
Naratorka često poredi gambijsko selo sa svojim blokom u Londonu istovremeno opažajući sopstvenu otuđenost. Mladi gambijski učitelji imaju „stav kojeg sam se sećala iz svog starog kraja, način predstavljanja… Uvek sam se osećala apsurdno pored njih.”

Hava je „ona vrsta devojke koja želi samo jedno od života: da se zabavlja. Sećala sam se tog tipa veoma dobro iz svojih školskih dana, devojaka koje su me uvek zbunjivale – i dalje me zbunjuju.”

I u selu i u bloku, naratorka ima osećaj nepripadanja.

Ali Trejsi nema tih problema. Trejsi je naratorkina uporna referentna tačka, ona koja je talentovana, ona koja poseduje bistrinu i žar. Iznad svega, naratorka teži tome da se oseća uspešno u poređenju s Trejsi. Ali Trejsi je, kao i Hava, zadovoljna „seoskim životom”, manje motivisana očajem da ode iz kraja nego željom da se oseća osnaženo u njemu.

Njen uspeh u plesu je relativan: i pored sveg njenog zadivljujućeg talenta dok je bila učenica, kao profesionalna plesačica nikada ne ide dalje od sporednih uloga; ali ipak, devojke iz komšiluka gledaju je „s neskrivenim divljenjem”.

Trejsi ima talente koji izgledaju protraćeno na svekoliki svet:

„Dar zapažanja koji kao da je jedini svoj izraz nalazio ovde, u mojoj dnevnoj sobi, pred mojim televizorom, i koji nijedan nastavnik ni učitelj nikada nije video i koji nijedan ispit nikada nije uspeo da registruje ili čak primeti, i o kojem su, možda, ova sećanja jedini pravi svedok i trag.”
Ali ako smo mi u iskušenju da smatramo da je Trejsin život neuspeh – jer i ona završava tamo gde je i počela: u istom stanu, gde gleda iste filmove, pokretana doslovce istim strastima – naratorka to ne može.

U poslednjem kadru, Trejsi radi ono što voli, okružena ljudima koje voli; žena koja je prokrčila sopstveni put i njime se vratila nazad u hram onoga što joj je poznato. Naratorka je ta, bilo na „susednom dušeku ” ili u susednoj zgradi, koja se oseća izgubljeno i oslanjaja se na svetlost drugih da „rasprši tamu” njene otuđenosti.

Sa svojim promenljivim identitetima (smeđe kože, belkinja, gotičarka, „osvešćena”, „odrasla žena”, propala heroina), naša naratorka više od svega traži mesto gde pripada.

To mesto je ono što najbolji prijatelj, makar i skoro zaboravljeni, odavno neviđeni, može da bude, naročito za ženu.

Ne mogu se potceniti utehe prijateljstva, ponajmanje u životu velike promene. Kao i svi romani Zejdi Smit, Vreme svinga nosi sjajne poruke o rasi, klasi i rodu, ali možda je baš ovo njegov najupečatljiviji komentar. Kada se uzme u obzir ono što smo, ono što nam govore da nismo, i ko zamišljamo da bismo mogli postati, kako ćemo pronaći put kući?

Grejndžerova romantizacija seoskog života, nesumnjivo naivna, počiva na ispravnom razumevanju: da pripadanje ima sopstvenu, i neprocenjivu, vrednost.

0 0 vote
Article Rating

Pretplati me
Obavesti o
guest
0 Comments
Inline Feedbacks
View all comments

Slični postovi

procitaj vise
Pročitaj više

Kafa sa prijateljima

Val Thorens – Francuska

Zimovanje je opet ušlo u modu, a sa time i zimski sportovi! Sve više ljudi ...

Autor: Marina

procitaj vise
Pročitaj više

Kafa sa prijateljima

Sarajevo – prvi deo

Ukoliko volite putovanja, nemate vremena (a ni puno para) za dalje ...

Autor: Jovana

procitaj vise
Pročitaj više

Kafa sa prijateljima

Hristos Voskrese

U izvodima iz predavanja objavljenog u knjizi Praznici Gospodnji kažu ...

Autor: UzKafu