Sinoć sam pročitala  “Marinu”  i misli su mi još između korica. Nisam ljubitelj horora, trilera, priča o ljudima koji  imaju deformitete i slično, takve priče me zamaraju i deprimiraju i rastužuju. Marini sam pružila šansu jer se radilo o knjizi Karlosa Safona i oduševila me ponovo.

Ova knjiga je po malo surova, čudna i depresivna ali njegov način posmatranja sveta, čarobni opisi svega što njegovo oko snimi u kombinaciji svetlosti i tame, grubosti i ljubavi, su nešto što primorava čoveka da mu oda priznanje. Genije koji dira dušu, odvaja sa tla, vodi u priču čiji tok rado menja na kraju, što svaki put kad čitam zaboravim i naravno iznenađenje me uvek čeka.

Marina je priča koja se dešava naravno u Barseloni 1979. Petnaestogodišnji Oskar Draj provodi slobodna popodneva lutajući po živopisnim ulicama Barselone u blizini internata u kom pohađa školu. Na jednom od svojih putešestvija, on upoznaje Marinu, intrigantnu devojku s kojom se upušta u pustolovinu razotkrivanja bolne zagonetke pohranjene u prošlosti grada, o tajanstvenom Mihailu Kolveniku, koji je, ne želeći da prihvati da smrt ne pripada živima, krenuo u pohod protiv smrti, kako bi popravio nepopravljivo. Cenu će vremenom platiti mnogi njegovi prijatelji, kao i ljudi čiji su se životi ukrstili s njegovim. 

Upustite se u ovu avanturu, bez mnogo straha  i očekivanja… Nagradiće vas svakako bogatim mislima….