Ereb je kompjuterska igrica koja je zaludela decu u jednoj školi. Jedan po jedan postaju opsednuti i svi su u potrazi za CD-ovima koji se u strogoj tajnosti razmenjuju, samo odabranima. Niko o tome ništa ne sme da kaže, i to ćutanje još više golica maštu. Pravila su veoma stroga: svako ima samo jednu priliku da je odigra. Pritom mora da bude sam i o Erebu ne sme da priča ni sa kim. Ko se ogreši o ova pravila ili ne ispuni zadatke, ispada iz igre i više ne može da je pokrene. Nik napokon postaje jedan od odabranih i on uranja u čaroban svet igrice. Ona ga potpuno preokupira, igra je satima, zapostavlja treninge, školu, roditelje… Igra neobjašnjivo komunicira sa njim, poklanja mu poklone koje je oduvek želeo i za koje apsolutno niko nije mogao da zna, zadaje mu zadatke van virtuelnog sveta, koje ovaj opet mora da izvršava u potpunoj tajnosti.
Onda dobije zadatak da izvrši ubistvo…

Zanimljiva priča, ispričana na dobar način, zanimljivi i definisani likovi, logičan tok priče… Jedina zamerka je na iscrpnim opisima same igre, koja je meni više nego tupava: ide i bori se sa nekim đavolima i za to dobija nagrade. Ili kazne.
Meni je tema utoliko zanimljivija, jer ne mogu da zamislim i da poverujem da neko može da se navuče na igricu. Ideš i pucaš i iskaču ti neka čudovišta i ti kao rešavaš neki problem… Ja igram Soliter.  I ono… Mindsweper.