Pre nekoliko godina obeležen je jubilej stogodišnjice rođenja naše velike slikarke Milene Pavlović Barili. Tim povodom u Niškom narodnom pozorištu odigrana je gostujuća predstava Beogradskog dramskog Mesec u plamenu, u kojoj se govorilo o njenom životu. Ne može se nečiji život, iako relativno kratak a neobično ispunjen, obuhvatiti ceo ali se mogu predstaviti neki njegovi delovi. U vidu slagalice u našoj se mašti gradi slika malog života velike umetnice. Valjda inspirisana predstavom (koja me je oduševila i koju toplo preporučujem) u knjižari mi je pažnju privukla knjiga pod naslovom Autoportret sa Milenom.

U ponovljenom četvrtom izdanju romana Mirjane Mitrović otkrivamo svet mlade slikarke, počevši od njenih detinjih godina do smrti. Bivamo svedoci svih strahova, želja, pasija nekoga ko je odrastao u vremenu pre Drugog svetskog rata, nekoga ko je živeo za umetnost, ko se borio za žensku figuru u izuzetno muškom svetu. Milena Pavlović Barili je bila neobičan borac u tadašnjoj umetničkoj i modnoj industriji. Ona je žena koja je stvarala jer je jedino tako umela da živi.

Iz manastirskog konvikta Svete Ane u Gracu, gde se školovala, selila se iz zemlje u zemlju da bi savladala bolest koju je nosila u grudima. Volela je život i sve ono što ga čini takvim kakvim jeste. Oholim, strašnim, usamljenim, ali pre svega zabavnim. Napušta prostore Evrope i odlazi u Ameriku gde proživljava najlepše i najtužnije trenutke.

Roman je zanimljiv jer je pisan u vidu pisama putem kojih čujemo glas velike napuštene slikarke. Poglavlja čine noći u kojima ona piše pisma – svojevrstan intimni dnevnik. Sličnu strukturu ima i drama koju sam napred pomenula.

Čitajući roman shvatamo da nije samo Milenina velika figura predstavljena.  Još veća je njena majka koja se žrtvovala zarad ćerkine sreće.

Šta su preživele, kako su se borile i šta  je od njih ostalo otkrićete ako se prepustite čarima literarnog kazivanja Mirjane Mitrović. Možda vas pozitivan utisak o ovoj navede da pročitate i neku drugu njenu knjigu. Možda Emiliju Leta za koju je dobila nagradu Branko Ćopić.

Putovanja su za mene bila jedini mogući i meni najprimereniji način života. Život sam doživljavala kao san, a putovanja su mi omogućavala da uzimam od svega po slobodnom izboru i da uvek mogu da odem…