Situacija u kojoj sam se našla kada sam prvi put čula za knjigu Purpurni hibiskus bila je ona koju mnogi od nas ne vole – čekanje. Trebalo je da čekam da se problem reši jer drugog izbora nije bilo.
Naravno, odmah sam požurila u biblioteku, jer je dobra knjiga najbolji saveznik u čekanju. Trebalo mi je nešto što zaokuplja pažnju, nešto što ti ne da mira dok ne stigneš do poslednje stranice i nešto što nije napisala neka naša samoprozvana spisateljica čiji je fond reči jednak broju gostiju na promociji.
Dok sam se u biblioteci mučila da nađem knjigu koja bi mogla da mi „skrati“ vreme, prišla mi je bibliotekarka i predložila da pročitam Purpurni hibiskus Čimamande Ngozi Adiči.
U sebi sam se nasmejala i pomislila: „O, kakvo ime i prezime! Proći će mi bar nedelju dana dok ih upamtim i naučim da izgovaram!“
Uglavnom verujem radnicima biblioteke kada je beletristika u pitanju i uzela sam predloženu knjigu, ali i još jednu po svom izboru.
Priznajem da sam bila veoma sumnjičava kada sam počela da čitam Purpurni hibiskus. Prve stranice knjige čitala sam podignutih obrva, misleći da će me svakog trenutka obuzeti dosada.
Međutim, spisateljica čudnog imena i prezimena odvela me je u svet o kome sam do tada zaista malo znala. Purpurni hibiskus je roman o jednoj nigerijskoj porodici ispričan iz ugla četrnaestogodišnje devojčice. Priča je zaista veoma zanimljiva i održava pažnju sve do poslednje stranice. Volim knjige koje ostave utisak na mene, one zbog kojih jedva čekam da se vratim kući i nastavim da čitam, a kada ih pročitam, žao mi je što nema i drugog dela. Purpurni hibiskus je jedna od takvih.
Dakle, ovo nije knjiga u kojoj ćete pronaći neke duboke misli o svetu, ljubavi i životu; nije jedna od onih u kojima se gubite u opisima i dočaravanju osećanja; nećete u ovoj knjizi naći neki citat za pamćenje. Purpurni hubiskus je knjiga koja će u vama (bar se to meni desilo) probuditi radoznalost i želju da saznate nešto novo o osećanjima, životu i običajima nekih naroda samo geografski dalekih.
Čekanje se završilo i problem sam uspešno rešila, ali sam, ne čekajući, pročitala još dve knjige Č. N. Adiči – Drhtaj i Pola žutog sunca. Preporučujem ih, od srca.