fbpx

Uz Kafu logo

Pomama za pasošima iliti: Psihologija mase u jednoj stanici MUP-a

Da ti kažem

Autor: AnaZ

Već neko vreme u Srbiji traje prava pomama za vađenjem pasoša, jer ove godine ističu prvi izdati biometrijski pasoši.

Kako smo među srećnicima koji imaju privilegiju da ih prvi zamene i kako stanujemo na ćošak od jedne od policijskih stanica, suprug i ja rešismo da probamo u toku nedelje da uhvatimo red bez e-zakazivanja, jer termina u vreme kad je nama odgovaralo – nije bilo. Tačnije – pasoše ne bismo stigli da izvadimo do dana kada putujemo na more. Dođosmo jednom u stanicu policije – puno kao oko. Dođosmo drugi put – isto. Još kad nas videše sa bebom pa krenuše da kolutaju, kao emotikoni sa koncentrovanim krugovima, sve mi je preselo. Svratih treći i četvrti put samo da proverim – situacija nepromenjena!

Počela sam da sumnjam da ćemo uspeti sve da završimo do našeg letovanja. Međutim, pojavila se nada u vidu Miloševog predloga da podnesemo zahteve u udaljenoj beogradskoj opštini u čijoj stanici MUP-a, u kojoj prema informacijama iz pouzdanog izvora – nema gužve. Šta žena iz očaja može da uradi, nijedan muškarac ni sa najviše kreativnosti ne može. Tako ja pristadoh, poražena pomenutim očajem koji je već ozbiljno počeo da me udaljava od našeg ovogodišnjeg odlaska na more i ohrabrena onim “pouzdanim informacijama”.


Zahteve smo uredno podneli, stvarno nismo dugo čekali. Ali…

 

Dve nedelje kasnije dođe red na preuzimanje pasoša. Sa bebom u kolicima, Katarinom za ruku, nas dvoje odraslih uputismo se u tu stanicu na periferiji. Ništa nisam očekivala, ali ono što sam dobila jednako je čistoj farsi koja bi mogla da se izvede u bilo kom našem pozorištu sa velikim uspehom. Sad, ili su ljudi koji su bili prisutni kad smo podnosili zahteve bili emancipovani pa zato nismo imali problema, ili smo se stvarno zadesili u pogrešnom trenutku na vrlo čudnom mestu sa čudnom skupinom ljudi. Tek upadosmo te subote, za razliku od prethodnih dana, sunčane i vruće, u osrednju, sivu sapetu stanicu sa 2,3 polomljene stolice, među nervoznu i namrštenu gomilu ljudi svih godina, mogućnosti i potreba. 

Priđosmo – gužva do vrata. Provirismo – unutra puno. Pokušasmo da pitamo da li svi podnose zahtev za pasoš, prekinuše nas u pola reči – “Svi u istom redu!”.

Kad je onaj poslednji u redu video da uzimam vazduh da prozborim još nešto, strogo me preduhitri – “Svi!”

Pomislih da li da odložim Milin obrok za koji sat, jer će ona, moja slatka beba koja je u stanju da neprestano jede, početi da vrišti. A kad zavrišti – para uši. Pa da vidim onda da li će neko pokušati bilo šta da mi kaže, jer i da hoće – neću ga čuti!
Pokorismo se i stadosmo na kraj reda sa Katarinom koja je čkiljila pod jakim suncem u čoveka na stražarskom mestu kod koga su se igrala dva dečaka. Mila je za sada ćutala. Posle minut, dva odlučih da ne mučim ni dete ni sebe i odvedoh je na klupu u hlad, pa je nahranih dok je Katarina brala bele rade na obližnjoj livadi. Neko bi čak mogao da kaže, da ne zna pravi razlog našeg boravka kraj livade pored grada, da je atmosfera bila itekako idilična.

Kod onog stražara čuli su se usklici nekih dečaka. Čim je Mila pojela sve iz teglice, vratismo se u red. Bez Katarine. Nije odolela novom poznanstvu sa dvojicom dečaka koji su jurcali sa lisicama i značkama naše policije i ponovo se vraćali kod onog dobrodušnog stražara. Dao im je više komada opreme kojom raspolaže jedan pripadnik naših policijskih snaga, oznake koje se, ako ima još nekoga ko kao ja to nije znao, kače na čičak pa mogu lako da se skinu i zamene. Uostalom, ko zna šta će sutra da izmisle i uvedu. Dao im je čak i lisice. Na sreću, pendrek nije. Ni oružje. Korektno od jednog policajca, nema šta. 

Deca počeše da trče, oslobodiše se. Čuh Katarinu kako onom istom policajcu peva neku pesmu, ne verujem da je tražio…
Dođoše do nas, počeše da nam prete da će nas uhapsiti, sve sa vragolastim smejanjem u prste i odoše na parking gde su se nadmetali ko će prvi policajcu da uzme kapu. Dao im je i nju. Dobar neki čovek, izgleda i previše, za struku u kojoj je. 


Dok su se deca najiskrenije zabavljala, mi odrasli nastavili smo da se gledamo ispod oka.

 

Neverovatna je ta teorija o psihologiji mase. Ili se prikloniš ili budeš neprijatelj! Sad šta ćeš, izaberi sam/a.

Dakle, pojavi se niotkuda jedna crnokosa žena, odlučnog stava, kako će se pokazati, da baš danas preuzme svoj novi pasoš. Ispita nas, jednog po jednog, ko šta čeka… Rekoh, gotovo, ova je njihova, poslali nekoga u civilu, da provere koliko nas ima za danas. Ipak, pošto bi se s vremena na vreme narogušila, kao ulična mačka kad ugleda konkurenciju, zaključih da ipak ozbiljni pripadnici našeg Ministarstva unutrašnjih poslova ne bi smeli tako javno da govore, pa ni s vremena na vreme. Utom, okrenu se dotična gospođa prema meni. Ohoho! Zanimalo ju je zašto mi, sa bebom, čekamo u redu. I reče, spremna na sve, za pravdu i da gine, ako treba, što je automatski svrsta ispred mene, jer tu sam negde, za pravdu skačem, lomim, grmim, psujem, al’ da ginem, neka fala, imam decu, ne mogu baš i to, da će sad ona da proveri, evo direktno će ona da pokuca i uđe i upita. Samo sam joj rekla da sigurno ni oni tamo, kao svi ovi ispred, nisu baš raspoloženi da propuste malu decu, makar to bile bebe.
Ode ona, vrati se. Pokunjena. Reče, moramo sami da pitamo ostale. Koje ostale, mislim se, iznemoglog dedu koji se za zid pridržava jer mu stolica nije dovoljna. Ženu s kćerkom – tinejdžerkom? Sećam se kako je meni bilo u toj ulozi sa Ivonom, najstarijom ćerkom, kad je bila u tim godinama. Bog sam nek joj je u pomoći. Drugoj ženi sa onim malim što trči pored Katarine? I to je malo dete. Po toj logici, isto ima prednost. Kao i povećem čoveku s drugim klincem iz improvizovane igraonice? Njemu je dovoljno što se topi već na ovih 25.  Još da mu kažem nešto – zapaliće se, kao da je rođeni brat Deneris Targarjen. Mladoj devojci, koja jedina od svih i deluje normalno? Vidi se da nema dovoljno godina i da je život još nije iskvario. Ili zbunjenom studentu koji pretpostavljam da ni ne zna zašto je došao?
Koje ostale? Koje crne ostale? Svi smo tu u istom i na istom. Udišemo isti neprovetreni vazduh i čekamo naših 5 minuta. Jer, kad je službenica u 14.45 izašla da nam saopšti da prima stranke do 15.15 jer je radno vreme do 15.30, pobunismo se svi uglas. Nerazgovetno negodujući i pogledavši na sat izračunasmo da svako od nas ima nešto manje od 5 min. kako bismo svi stigli na red. Postadosmo tako i mi deo gomile. Još da smo imali vremena da uvežbamo šta ćemo tačno uglas reći, gde bi nam bio kraj! 


Katarina se i dalje igrala. Ona “gospođa – propitivačica – ženski borac za pravdu” krenu još jedan krug utvrđivanja gradiva, zašto je ko tu. Ipak, u nečemu me zadivi. Sagnuvši se kod Mile, sa kuco/maco tepanjem ugleda sve njene zube koji su joj prethodnih dana nikli, u strašnim mukama Milinim, a i mojim. Netipično za bebe, Mila je odjednom dobila gornje dvojke, koje je ova odmah primetila, iako su provirile dan pre tog, a koje sam morala da pipam, snimam kamerom i naglavačke pogađam da li jesu ili ipak ne to stvarno zubi.  Stomatolog- garantovano! Ili je rodila desetoro pa iz iskustva zna, jer ja ni posle četvoro ne mogu da budem sigurna. 

Svi se izjasniše da čekaju preuzimanje pasoša. Osim žene sa malim dečakom koja je čekala da podnese zahtev. Stvarno, kako je samo nije sramota? Neki od prisutnih uputiše joj najstrašniji preteći pogled, kao da je uradila nešto sramno zbog čega treba da bude izopštena iz društva. Onaj deda se zadrža duže od 5 minuta i već počeše uzdasi nestrpljenja i nervoze kad se ja dosetih da mora da je slagao. Čik pred takvim krvoločnim auditorijumom kaži da hoćeš nešto drugo od onoga što se očekuje!

Znači – tako. Mator čovek pa da nas tako nasamari! Već pomislih kako će mu, iza leđa, dok bude izlazio, udarati packe za kaznu što nije rekao istinu. Međutim, deda izađe i pobeže pre nego što se iko setio išta da mu dobaci. Kako se naglo oporavio unutra, kao da je bio na tretmanu za podmlađivanje. Vala, koliko je trajalo… Ček, samo da ja uđem. Možda ću moći posle da pretrčim 10km bez odmora. Ili će mi, što je još bolje, lice biti zategnuto bez borice. Kakav botoks, da vidiš ti šta jedna stanica MUP-a može! Ili će Miloš konačno dobiti te pločice na stomaku da mogu i ja ponekad mužem da se pohvalim.

U neki minut posle 15h, pojavi se žena s kolicima i detetom od recimo godinu i po do dve. Uđe pažljivo i stade kod stakla. Mislim se, pametno, kao da znaš da imaš posla sa ruljom. Upita sva važna da li će nam smetati da ona uđe po saobraćajnu.

Kakvu crnu saobraćajnu? Gde da uđe? Čuj ti nju – saobraćajnu!

Alo, srećo, znaš li ti koliko je sati, i koji je datum? Au, vidi ti nje. Šta si do sada radila pa si sada našla da došetaš i to sve, kao s bebom, kao nisam imala kod koga da je ostavim. Pričaj ti to drugom, ne padam ja na te priče, subota je. Ako ništa, imaš ti sigurno neku babu, dedu, tetku, komšinicu Vid’ kakvu finu kilažu imaš, ne bi tolika bila sigurno da sve sama trčiš i postižeš, negde bi to moralo da ode. A kod tebe, fino, vidim ima i sa strane i u širinu i gore i dole, kako god da okreneš…

Naoštrismo se i zarežasmo svi, kao na komandu, na njeno hoće li nam smetati -“Hoće!”. Vežbali nismo, ali zazvučasmo kao jedan. Konačno! Sati iste muke koja nas je zbližila i pretvorila u bezosećajnu masu isplatiše se. Žena odstupi, okrete kolica bez pogovora i ode bez reči. Ženski borac za pravdu joj dobaci da može saobraćajnu i posle leta da podigne. Dotle ima papir, nek se sa njim vozi, a i manje mesta zauzima, odbranivši unapred milione onih koje tek čeka ova procedura. Svaka joj čast kako misli na sve! 


Elem, dođosmo na red pred samo zatvaranje. Kako su dečaci otišli neposredno pre nas, pošto su po celoj stanici vikali za Katarinom: “PolicAjka! PolicAjka!”, sa sve akcentom na prvom A, privremena igraonica se zatvorila i Katarina nam se pridružila.

Ženski borac za pravdu ostade ispred, uvereno verujući da će i ona dobiti tretman.

 

Taman što prislonih prst na proveru otiska, Katarina zaječa kao da se na trn ubola! Zašto nismo zaboga miloga i njoj uzeli pasoš? Zašto jadna ona da bude jedina koja već pasoš ima? I ono što je najjače od svega: zašto mi time što preuzimamo pasoš za Milu, pokazujemo da je volimo više od Katarine?

Kako dečja ljubomora može da bude naivna i dosadna u isto vreme! Podsetih je u dve rečenice kako smo prošle godine kao ludaci trčali da joj izvadimo drugi pasoš u kratkom roku. Jer je originalna, kao uvek, želeći da svoj umetnički talenat  proširi na internacionalnu publiku, van granica naše države, na novom, tek uručenom pasošu na kom se još osetio miris štampe, nacrtala nešto lepo – kako reče.

Hemijskom olovkom, jok običnom će. I ti sad objasni zašto, posle samo nedelju dana, drugi put podnosiš zahtev za isto dete i opet čekaš u dugačkim redovima onesvešćujući se od vrućine. Neću zaboraviti pogled službenika koji se našao zatečen našim pitanjem šta da upišemo kao razlog za novi zahtev, kao da nešto mutimo, nešto što ima veze sa međunarodnom četvorogodišnjom bandom koja crta čiča Gliše po pasošima. Napisah doslovce, “šteta na pasošu nastala je usled detetovog crtanja hemijskom olovkom po istom”, i dobismo novi po kratkom postupku.

Sad ti kaži tom detetu da neće ponovo dobiti pasoš! Nešto se mislim, kako i da ne očekuje kad je prošle godine dobila dva, što ne bi i ove još jedan? A tek što je drama nastala kad se setila da se nije ni slikala! Udarila u viku toliko da ni onaj policajac koji slobodno može igraonicu da otvori posle divnog iskustva te subote, nije mogao da dopre do nje. Zalud umirivanje, skrenuh Milošu pažnju da će nas nekolicina koja je ostala ispred linčovati jer je sat otkucavao 2 minuta pred zatvaranje. Zauzesmo start i polusavijeni, da bismo bili brži, izađosmo. Miloš sa Katarinom ispod miške koja je sve vreme vriskala i batrgala se. I ja, navrat – nanos gurajući kolica kao da je preda mnom bila trka sa preponama.



Napolju je Katarina nastavila tačku vrišteći kako Miloš nije njen otac i kako je njenog oca oteo zlikovac koji se u njega prerušio.

 

Ljudi počeše da se okreću i bi mi jasno kako to može da izgleda. Dobacih mirno da smo ludi jer smo pored tolike dobre dece kidnapovali baš nju bezobraznu. I ujedoh se, jer je tek to zazvučalo pogrešno. Okrenuh se oko svoje ose. Ako se neko slučajno doseti da smo zreli da posetimo čike i tete iz Socijalnog s kojima treba malčice da porazgovaramo o deci, o tome kako ih vaspitavamo, kako provodimo dane… Na koju stranu tad da krenem? Pomislih na sve one modrice po Katarininim nogama, naročito kolenima od silnog skakanja i pentranja po svim spravama u svim parkovima pored kojih prođemo. I pojavi mi se pred očima emotikon sa razrogačenim očima koji vrišti… Ajd ti odbrani se argumentovano u takvoj situaciji.

Dokopasmo se nekako kola. Krenusmo. Mila zaspa istog trenutka a Katarina ne zatvori usta sve do kuće izazivajući Miloša da je, kao što se nekad radilo u dobra stara vremena kad su nas jurili papučama i kaiševima i pljeskali preko usta spoljnom stranom šake, dohvati i pokaže ko je roditelj a ko dete. Srećom, izvadih one pasoše i mahnuh mu pred nosem da smo cilj ispunili. 

Smirismo se svi. Kako uđosmo u kuću, tako stavismo pasoše na gornju policu, onu do koje mala deca još uvek ne mogu da dopru. 

Za svaki slučaj.

 

 


Ostavi komentar

avatar
  Pretplati me  
Obavesti o

Slični postovi

procitaj vise
Pročitaj više

Da ti kažem

Kada je dosta

Koliko smo samo puta čuli za izraze potrošačko društvo, konzumerizam, ...

Autor: Marina

procitaj vise
Pročitaj više

Da ti kažem

„Za sat vreme idem na bas”

Ovo će biti jedan tekst o našem govoru, ali bez zaključka i bez uplitanja ...

Autor: Milena

procitaj vise
Pročitaj više

Da ti kažem

Bez saveta, molim!

Pripadam onoj grupi ljudi koja nespremno dočekuje svako godišnje doba i ...

Autor: Milena