fbpx

Uz Kafu logo

Reči koje mnogo znače

Da ti kažem

Autor: Trnova Ruzica

Moja mama je heroj, kao i svaka druga mama.

Ipak, ja joj to nikad nisam rekla.
Nekoliko puta sam pokušala, posebno kada sam i sama postala majka, ali mi je ostalo zalepljeno za jezik i nije htelo napolje.

Pre dva meseca je napunila 71 godinu.
Svaki dan pomislim da možda neću imati još mnogo vremena da joj kažem šta osećam. Zato sada ovo pišem. Da uvežbam, da vidim te reči koje stoje u meni i samo kroz olovku žele da se obistine.

Moja mama još uvek čuva i neguje svoju mamu.

Njena mama ima 97 godina i uopšte ne vidi da je njena ćerka već baka. Vidim joj u očima da je još uvek gleda kao dete, mlado i poletno, koje će lako skočiti i doneti sve što treba, oribati kuhinju, ispeći pitu, slušati priče koje joj mama priča… A moja baka priča mnogo priča. Seća se svega što joj je život dao, sakrio, uzeo, poklonio… Ta mama moje majke sada svu svoju radost vidi u svojoj “devojčici”. Kada ih gledam tako zajedno, jednu pored druge, osetim da i u mojoj mami kuljaju mnoge reči koje još nije rekla svojoj mami. Možda i ona veruje da ima još vremena.

Gledam slike iz detinjstva i ne mogu da se otmem utisku da me je čuvala i pazila kao svoju najlepšu lutku, koju nikada nije imala.

Na fotografijama sa mog prvog rođendana vidi se torta koju je sama pravila i ukrašavala. Jedostavna a otmena, baš kao i moja mama. Na svim slikama sam lepo obučena, često u odeći koju mi je ona sama šila. Ne znam kako, ali imala je vremena za to, iako je radila puno radno vreme, ustajala u četiri ujutru da u kancelariju stigne u šest…

Uvek je imala frizuru (i još uvek je ima, od toga nije odustala). Isfenirana, uredno ošišana, savršeno namazani nokti, iako je sudove prala ručno, svaki dan…
I svoje haljine je sama šila, svi su se divili njenom stilu. Govorili su da je najelegantnija žena u firmi u kojoj je radila.
Na slikama sa zimovanja moja mama nosi čizme sa visokom štiklom. Na slikama sa letovanja vide se papuče sa plutom, obavezni šeširi i velike naočare.
Čak i kada se slikala samo u majici i suknji i to je bilo elegantno.

Sećam se da smo bili okruženi ljudima koji su se neprestano smejali tatinim šalama i divili maminom ukusu oko uređenja stana, dekoracije na stolu ili izboru knjiga koje je čitala.
Kada je devedesetih tata ostao bez posla i nije umeo da se snadje u novim kriterijumima lake zarade, živeli smo od njene plate koja je ponekad trajala samo jedan dan. Ali i tada, u sred te krize koju je grizla svojim zubima danonoćno, uspela je da me pošalje na ekskurziju u Španiju.

Noćima je sedela budna i čekala da dođem kući iz grada.

Znala sam da brine i da neće da pokaže svoj strah da me ne bi uplašila, znala sam i da niko drugi ne zna kako se oseća i šta joj prolazi kroz glavu ali sam ja tada verovala da sam jača od svega što može da mi se dogodi i udarala sam glavom o zidove svom snagom.

Ona je bila tu, tiha i postojana, čekala je valjda momenat kada ću sve zidove srušiti i sve rane izlečiti.
Nisam je puštala da bude deo mog sveta jer sam htela da odrastem sama, da svako iskustvo koje steknem bude samo moje.
Nisam želela da mi kaže – eto, jesam li ti rekla!?
I nikada mi to nije rekla, iako je sto puta imala pravo.

Nisam htela da bude svedok mojih padova i promašaja pa sam je držala daleko od sebe sve dok i sama nije prestala da brine.
Desilo se to onog dana kad sam diplomirala i otputovala. Videla sam ponos u njenim očima ali i olakšanje. Tog dana je konačno poverovala da dalje mogu sama i da može da mi veruje.

Kada je otišla u penziju, nije se predala.

Počela je da slika, da učestvuje na izložbama amatera. Isprobavala je nove tehnike i poklanjala nam slike. Kada sam rodila prvu ćerku procvetala je kao ruža i potpuno se zaljubila u nju. Bila je uz nas i danju i noću. Nikada nije rekla da neće ili ne može. Naučila je moju decu da kažu hvala i molim. Poklonila im je svoj veliki talenat za umetnost. Istrajala je u tome da čestitke i dalje šalje poštom, ručno napisane, originalno ukrašene i savršeno isečene. Posle svakog mog porođaja dočekala me je sa najlepšim buketima cveća koje je sama birala i aranžirala.

I dalje je kod nje u stanu toplo, prijatno, i ušuškano.

Mirišu palačinke koje tata već decenijama pravi bolje od bilo koga drugog. Idu praznici i neizmerno se radujem toplini kojom će me dočekati na božićnom doručku. Radujem se danima u kojima još uvek mogu da sedim pored moje mame, i ona pored svoje. Moja deca sa radošću iščekuju sve što baka spremi. Još samo da naučimo da ne čuvaju reči u sebi, da ih odlepe sa jezika i ne čekaju trenutke koji možda nikada neće doći. Da žive sada, sa svima koji su još uvek tu.


1
Ostavi komentar

avatar
1 Teme
0 Odgovori na temu
0 Pratioci
 
Komentar sa najviše reakcija
Najpopularnija tema
1 Autori komentara
Ivana Nedavni autori komentara
  Pretplati me  
najnoviji najstariji najviše glasova
Obavesti o
Ivana
Gost

Jedna je majka, uvek tu pored nas, koliko god da nam je godina, uvek tu da zaštiti iako ja odavno već nisam dete, a ona je već odavno baka.

Slični postovi

procitaj vise
Pročitaj više

Da ti kažem

„Za sat vreme idem na bas”

Ovo će biti jedan tekst o našem govoru, ali bez zaključka i bez uplitanja ...

Autor: Milena

procitaj vise
Pročitaj više

Da ti kažem

Bez saveta, molim!

Pripadam onoj grupi ljudi koja nespremno dočekuje svako godišnje doba i ...

Autor: Milena

procitaj vise
Pročitaj više

Da ti kažem

U godini jedan dan

Prošle nedelje svi su pričali o Danu maternjeg jezika i isticali njegov ...

Autor: Milena