fbpx

Uz Kafu logo

Najvredniji poklon koji dete može da dobije od roditelja

Da ti kažem

Autor: Milena

Imam jednu priču iz svog života koju već dugo želim da podelim sa vama.  

Pre mnogo godina, na spratu svoje kuće pronašla sam jednu svesku. Pripadala je mom ocu, koga sam pre još više od mnogo godina izgubila.

Tekst u njoj počinjao je rečima: “Eventualnom čitaocu.”

Kakvo je to oduševljenje bilo!

Počeo je da piše priču o Moravskom Golaku, predelu u kome je odrastao i gde smo živeli. Naveo je legendu o Južnoj Moravi, kratke informacije o mestima i tu je nažalost stao. Nikada neću saznati šta je dalje planirao da piše.

Godinama sam iščitavala tih nekoliko stranica sveske. Imala sam utisak da ih je baš meni posvetio.

Bila sam njegov Eventualni čitalac.

 

U međuvremenu sam završila srednju školu i upisala srpski jezik i književnost. Kada sam birala temu za diplomski rad, dobila sam priliku da na svoj način nastavim tatinu priču.

Naziv moje teme glasio je: Reči sa deklinacijom u govoru sela Vrela. Za jedan deo uvoda iskoristila sam tih nekoliko stranica o kojima sada pišem i navela autora. Naravno, sve sam to rekla na odbrani diplomskog rada.

Znala sam da će biti suza u publici. Ali meni nije zadrhtao glas. Zato što sam dugo pripremala taj zadatak. Dugo je u meni živeo nastavak tatine priče. Kao što dugo u meni živi i ovaj tekst.  

Da li ste shvatili kakvu jačinu ima samo nekoliko rečenica koje roditelj napiše, a dete ih pročita kada odraste?

 

 

Zato vas izazivam da pišete svojoj deci.

Ne treba da budete pisci ili eksperti za određene teme da biste deci ostavili nešto vredno. Budite samo roditelji koji će povremeno odvojiti malo vremena da napišu bilo šta.

Na primer, svojoj ćerki pišem o danima njenog odrastanja. O njenoj i našoj rutini, o tome kako je uspavljujem, šta voli da sluša, ša čitamo pre spavanja. O vrtiću u koji je nedavno krenula i o tome kako se igra u parkiću.

 

Pisala sam joj o svom detinjstvu, mami, tati, sestri. Čitaće i kako smo se njen tata i ja upoznali, čime se sada bavimo, kako živimo.

Sve što mi padne na pamet, zabeležim.

 

I to su jednostavne rečenice, kao da vodimo razgovor. Kao da je ona velika i sve razume. Jer, biće jednog dana i želeće da sazna nešto više o sebi i o nama. Ko zna, možda ja neću imati vremena ili priliku da joj sve to ispričam. Osim toga, zaboraviću neke obične, ali lepe dane.

Imamo Radosnicu i popunila sam je. Ali želim da ona zna nešto više o vremenu kada je bila mala, a mi bili mlađi. Da kroz ono što joj pišem, bolje upozna nas i sebe.

Možda sada zvuči komplikovano i čini vam se da nemate vremena za pisanje. Ali to ne mora da traje dugo i da bude često. Kad god mislite da možete – napišite nekoliko rečenica svom detetu. Bez ustezanja, bez preteranog razmišljanja o stilu i pravopisu. Videćete da pisanje ima i terapeutsko dejstvo. Osećaćete se lepo i ispunjeno.

Budite to što jeste i zabeležite ljubav zbog ljubavi. Vrednije je od svega što može da se kupi.


Ostavi komentar

avatar
  Pretplati me  
Obavesti o

Slični postovi

procitaj vise
Pročitaj više

Da ti kažem

Kada je dosta

Koliko smo samo puta čuli za izraze potrošačko društvo, konzumerizam, ...

Autor: Marina

procitaj vise
Pročitaj više

Da ti kažem

„Za sat vreme idem na bas”

Ovo će biti jedan tekst o našem govoru, ali bez zaključka i bez uplitanja ...

Autor: Milena

procitaj vise
Pročitaj više

Da ti kažem

Bez saveta, molim!

Pripadam onoj grupi ljudi koja nespremno dočekuje svako godišnje doba i ...

Autor: Milena