Ovih dana pila sam kafu sa drugaricama koje traže posao.

Pričale su mi o svojim iskustvima na intervjuima.

Mislila sam da je poslodavcima postalo jasno da ne treba otvoreno da postavljaju pitanje o deci i planiranju porodice.
Međutim, očigledno sam poslednjih godina bila ušuškana svojim poslovnim i privatnim obavezama. Nisam stigla da primetim da se mnogo toga nije promenilo od perioda kada sam i sama tražila posao i išla na intervjue.

Evo o čemu se radi:

Moja dobra drugarica ima jedno dete. Na razgovoru za posao između ostalog postavljeno joj je pitanje da li i kada planira drugo dete.

Šta žena u tom trenutku da odgovori?

Pritom joj je buduća poslodavka otvoreno rekla ovako: dobar je kandidat za posao, ali jedini problem je što ima samo jedno dete. Verovatno će uskoro roditi drugo pa se ne isplati da je zaposli.
Ako u međuvremenu naiđe neka žena ili devojka koja zadovoljava kritetrijume, ali ne planira drugo dete, moja drugarica ispada iz igre. Ako pak ne pronađe ženu koja ne želi decu, drugarica dobija posao.

Prosto, zar ne? Hoćeš decu – nećeš decu, nemoj da se predomišljaš. 

Ne znam otkud ljudima toliko slobode da na ovaj način govore i sude o tuđim životima?
Možda neko ne planira drugo dete. Možda neko ne može da ima drugo dete. Možda neko planira treće i četvrto.

Na osnovu čega poslodavci zaključuju da li će žena rađati ili neće?

I znate li šta se desilo? Posle dve-tri nedelje moju drugaricu su zvali da dođe na plaćeni probni rad za ovu firmu, ali ona je odbila.
Ne zato što je pronašla posao, već zato što je imala dovoljno vremena da razmisli o onome što je doživela. Kakav bi to posao bio, sa koliko stresa i mešanja u privatni život?

Drugi slučaj je kada je moja sestra bila na probnom radu nekoliko nedelja u jednoj knjižari.
Kolege su je zapitkivale o privatnom životu. Kroz šalu i razgovore postavljali su joj pitanja zašto nema decu a udata je, da li ima neki problem, da li planira da zatrudni i tako to. Ona je mudro izbegavala odgovore i nije im dozvolila da bilo šta otkriju.

Međutim, menadžerka je odlučila da zaposli drugu devojku. Obrazloženje je bilo da joj nisu jasni planovi u privatnom životu moje sestre.

Kolege su dakle imale misiju da saznaju nešto više o ličnim planovima kandidatkinja za posao i o tome obaveste menadžerku. Ali pošto jedna kandidatkinja nije htela da sarađuje i da se poverava tek tako, automatski je eliminisana.
Mudro, nema šta.

Pre nekoliko dana kaže mi drugarica da je dobila mejl iz firme kojoj je slala CV po konkursu. Poslodavac joj je zakazao termin intervjua. Ali postavio joj pitanja da li je udata, da li ima dece i napisao da mu pošalje link do Facebook i Instagram profila.
Izgleda da je to veoma važno za procenu kandidata.

Ima još ovakvih situacija i strašno me nerviraju.

U potpunosti razumem da poslodavcima nije u interesu da zaposle nekoga ko im neće donositi prihode direktno ili indirektno. I shvatam komplikovanu proceduru otvaranja trudničkih bolovanja pa traženja novih radnica i tako u krug.
Nije lako biti preduzetnik u zemlji Srbiji.

Ali bi bilo lepo da preduzetnici pokažu malo šlifa. Da čitaju između redova kada razgovaraju sa kandidatkinjom za posao.

Ne moraju da glasno komentarišu ko će imati koliko dece i kada. Mislim, niko ne pominje njihovu decu i ne zahteva da vidi profile na društvenim mrežama.

Zato bih želela da neko od onih koji zapošljavaju pročita ovaj tekst i da zaćuti u pravom trenutku. Baš kada pomisli da kaže nešto o udaji, deci i braku, da pomisli kako bi nejmu bilo. Neka donese zaključak bez uvreda i omalovažavanja nečijeg života.

Ako vam nije jasno, pročitajte neku knjigu o komunikacijskim veštinama. Potražite savete stručnjaka za zapošljavanje. Potrudite se malo.

Samo nemojte više da budete bezobrazni. Znam da među preduzetnicima, odnosno poslodavcima ima dobrih i mudrih ljudi. Učite od njih.

Da li ste vi imali neprijatna iskustva na razgovorima za posao? Pišite, da nas bude što više. Ćutanjem ništa nećemo promeniti.