Jedan divan dečačić seo je pored mene. Prvo se malo naslonio, a kada je video da sam se nasmejala, šćućurio mi se uz desno rame i samo je ćutao. Pitala sam ga kako se zove, koliko ima godina, da li ide u vrtić. On nije odgovarao, ali se nije ni pomerio. Sedeo je oslonjen na mene dok su se druga deca oko nas igrala. Pustila sam ga, jer sam shvatila da mu je to što radi iz nekog razloga potrebno.
Tata je došao po njega i odveo ga u prodavnicu. Vratili su se posle desetak minuta, mališa je ponovo seo pored mene i zauzeo isti položaj.
“Da li Vam on smeta?” pitao je tata.
“Ne, naravno. Baš nam je lepo ovako. Uživamo. Nego, neće da mi kaže kako se zove.”
“Slabo priča, takav je. Pre dva meseca mu je preminula mama pa su mi psiholozi rekli da će uskoro početi da se približava ženama u parku. I evo počeo je. Ja ću biti na onoj klupi, a Vi me pozovite ako Vam bude smetao.”

Raspala sam se na milion delova iz milion razloga.

Pitala sam dečaka da li mogu da ga zagrlim. Sa osmehom je prihvatio. Nisam znala šta više mogu da učinim, a da ne preteram, da ga ne oteram od sebe i da ga ne rastužim.
Često on dolazi u park, a moje rame je tu, kad god poželi da se malo osloni i da malo sedi pored mene dok se deca oko nas igraju. To je najmanje što mogu da učinim. Tugu ne mogu da mu izlečim. Sa njom će naučiti da živi.
Vama ostavljam da razmišljate o suštini života i o svemu prolaznom, materijalnom i nebitnom što čovek traži dok pored sebe i u sebi ima ono što je najvrednije. Ostavljam vam da razmišljate o najčistijoj ljubavi i iskrenosti koju samo deca mogu da pokažu otvoreno, bez ikakve zadrške.
Sve vam prepuštam, pa vi vidite kako ćete dalje.
Meni je toliko mnogo rekao dečak koji slabo priča. Sve mi je rekao. I ne znam šta može biti od ovoga jače.