Neki ljudi dobro znaju da ništa ne pada s neba i da se posao ne čeka kod kuće. Zato uče, trude se, rade i ne odustaju od svojih ciljeva.

Međutim, ima i onih traže opravdanja. Kriva im je država, politika, mamin direktor, tatin kolega koji ne ide u penziju ili profesori koji ih nisu dobro naučili.

Da li su vam poznate sledeće situacije?

Što sam učio, učio sam!  

— Jedan moj komšija, završio fakultet, nije mogao da nađe posao pa onda završio i dodatne obuke u Krojačevoj školi. Sad radi za stranu firmu, ima dobru platu. Kaže da je zadovoljan. Eto, a ja čekam posao.

— Možeš i ti da naučiš još nešto. Razmisli šta te interesuje i raspitaj se gde je najbolje da upišeš kurs.

— E, ne mogu više da učim! Dosadilo mi je učenje na fakultetu. Dosta je. Sad hoću posao.

— Ali danas više nema posla bez dodatnog učenja. Čak i ako se sutra zaposliš, za nekoliko meseci ili godina biće potrebno da znaš nešto više da bi napredovao ili zadržao radno mesto.

Treba mi neko za vezu

— Ma, da ja dobijem posao i ugovor za stalno. Posle mi više niko ništa ne može.

— E, je l’ znaš onu Marinu iz susednog ulaza? Kostinu mamu?

— Znam.

— Zaposlila se u nekoj firmi. Kaže da je sve super. Plata, radno vreme, posao. Sve joj odgovara.

— Blago njoj, kad je imala vezu. Danas moraš da imaš nekog da ti nađe posao.

— Ma, ne! Ona kaže da je samo poslala CV i radila neke zadatke.

— Kako je, majke ti, to moguće? Nemoj da mi pričaš tako nešto! Koje zadatke je mogla da radi?

— Pa znaš, ona kaže da je završavala neke kurseve i tako naučila da radi nešto, ne znam tačno kako se to zove.

— Lako je njoj da ide i završava kurseve kad joj je svekrva blizu pa čuva dete.

— Neee, znaš šta mi ona kaže? To se sad završava preko  interneta. Ona je sve naučila kod kuće.

— Ma, baš me briga! Ja ne mogu da učim!

Ne znam šta je to i neću da znam!

— Evo, na primer, onaj moj brat od strica. Naučio nešto i sad radi, ja mislim kao programer.

— Šta je naučio?

— Ne znam.

— Jesi li siguran da radi kao programer? Mislim, moguće je. Ali možda radi kao frontend developer, kao veb dizajner ili WordPress developer? Ili nešto drugo?

— Ne znam, kažem ti.

— Što ne pitaš?

— Neću.

— Ali ako pitaš, možeš i ti da naučiš nešto slično pa da možda nađeš posao.

— Neću.

Luda žena, ako mene pitaš!

— Ona moja drugarica nije normalna!

— Što?

— Pre četiri meseca rodila dete i sad upisala neki kurs!

— Nemoj da zezaš? Šta će joj to?

— Kaže da joj treba kad se vrati na posao da zna nešto više i da ne zaboravi sve što je do sada radila.

— Pa da li je ona normalna? Umesto da sad uživa! Prima platu, ne ide na posao. Može da se švrćka sa bebom kad se prolepša vreme. Svašta, to prvi put čujem!

— I ja, veruj mi! I kakva je to majka? Kaže da uči dok beba spava. Stvarno ima ludih žena!

Lako je vama, Beograđanima

— Znaš šta, super je to što mi pričaš da si završio te obuke, ali Beograd je Beograd. Tamo možeš da završiš i možeš da se zaposliš.

— Čekaj, možeš i ovde da se zaposliš. Znam ljude koji rade u firmama kao developeri ili rade kod kuće. Puno radno vreme, lepa plata, baš su zadovoljni. I živite u istom gradu.

— Da, ali oni znaju poso. Ne mogu ja sad da idem u Beograd i da učim. Ovde nema takvih škola.

— Ne moraš da ideš u Beograd. Sada imaš online kurseve. I možeš da naučiš kod kuće. Ako hoćeš, naravno.

— Znam. Al’ neću.

Eto, tako otprilike izgledaju razgovori između onih koji bi hteli bolje, ali samo pričaju o tome i onih koji su se pokrenuli i shvatili da mnogo toga mogu da učine za svoju budućnost.

I ovo nema veze samo sa IT zanimanjima. Ima veze sa realnim shvatanjem životnih vrednosti. Što čovek više zna, biće mu bolje i imaće više mogućnosti za posao i uspeh.

Oni koji i dalje čekaju da im pomogne neko drugi, neka dobro razmisle šta im sve pruža 21. vek. Šansu da uče iz svoje fotelje, šansu da rade iz svoje sobe. A kako je bilo pre nekoliko decenija?