WOOLF – LEMPICKA – STEIN – CHANEL…

Neshvaćena i otuđena, ne svojom voljom, stvaralaški podstaknuta, po nekima promiskuitetna ili lezbijski nastrojena, kreativna, inovativna. Čista aristokratija misli i boemija dela. U tihom svetu svojih sopstvenih maštanja, na dalekom horizontu, samo njoj bliskog života, neslućenih mogućnosti i sasvim stranih ljudi oko sebe, ona stvara i to lako radi. Stvaralaštvo i kreativnost su njen beg od stvarnosti, od mediokritetskog okruženja, od pogleda. Ljudi, masa, odnos ka njoj nisu bitni…Ona stvara i l`art pour art-izam je milje u kome joj prolaze dani. Okružena je ljubavnicima i ljubavnicama, prate je blaže ili jače frustracije, ima svoj stil oblačenja i ponašanja, bilo to bio Lempickin apsolutistički mondenski prilaz svemu ili opušteni beomski život pariške Madamme Sagan. Život je sve što nije zapravo u svojoj realnoj slici, ili sama jednostavno postavlja pitanje, da li je život krajnje promenljiva forma, nešto što svako od nas stvara ili vidi na svoj način. Njen način je spektar sopstvenih osećanja i ciljeva, njen i samo njen svet modernizma, put koji vodi ka objašnjenju enigmatičnog prilaza stvarnosti žene pisca , umetnice, kreatorke …

Zapanjiti danas je teško. Niko lako ne odaje svoje emocije prilikom susreta sa novim jer već sutra to postaje demode, clishe ili total sale ili jednostavno ponese bolnu etiketu out of date. Dakle, šta dati novom svetu? Kako stvoriti sliku nečega što raste, zapanjuje i razvija se neslućenom brzinom od pojave impresionizma i Tesle? Kako impresionirati futurističku stvarnost početka 20 veka? Da li je neophodno biti sluga umetnosti ili umetnost modulirati po sopstvenom modelu stvarnosti, a da to ne ostane samo kao fraza na papiru? Ovim mozaičnim pitanjima frenetična Woolf, skandalozna Lempicka, estravagantna Sagan, revolucionarna Cocco izlaze na svetsku scenu, nekada manje, nekad više spremna za komentare, osude, poglede divljenja i okretanja glave.

Koliko to priznavali ili to krili, visoka aristokratija je sramežljivo prihvata. Paris, New York, London su početkom veka preplavljeni baš njenim romanima, modelima, odećom i slikama. Svet postaje bogatiji za još jednu umetnicu koja možda u tom trenutku žrtvuje svoj ceo udobni život pasivne supruge i majke za provokativni život u svetskim prestonicama. Svesno prihvata izolaciju i sve ono što joj ljudi oko nje, sopstvenim neznanjem i komformizmom, prepisuju. Da bi spasila sebe večite samoće, ona ulazi u afere i ljubavne i seksualne. Njene želje nadmašuju njene realne želje, njoj više nije potrebna ljubav i životni saputnik, već plural tih ljudskih neophodnosti. Susreti neverovatnom brzinom prelaze na dodire i na taj način svaki novi dan donosi nove frustrirajuće emocije i poglede na emocionalni fokus njene ličnosti.

Nije samo Fransoaz Sagan imala, kako za nju kažu, `aktivni noćni život u pariškim klubovima` i nije samo Lempicka menjala svoje ljubavnice kako promeni skandalozni lokal u kome neka noćna diva posebnog glasa peva. Ove moderne kreatorke u svakom smislu te reči se pretvaraju u maskote feminizma i sa njima počinje da raste nešto što će kasnije Madonna, (ne) krunisana kraljica popa, primeniti u svojoj neslućenoj karijeri-skandali, varijacije od grešnice do svetice, od device do razvratnice.

Preko spaljivanja brushaltera šezdesetih, do poslednjih koraka borbe protiv lažnog amerikanizovanog morala osamdesetih, žena izlazi iz okova primitivizma i doživljaja nje kao home and domestic objekta. Formula više ne važi. Ove kreatorke, sada već enciklopedijske muze, menjaju svet tako što su ritualno žrtvene u društvenom smislu, negirane, pa shvaćene i proučavane. Na kraju po pravilu obožavane.

Možda Woolf, na neki način, ne pripada nizu onih koji su odbačeni u samoj početnoj fazi, jer je pripadala intelektualno-snobovskoj eliti zvučne Blumsberi grupe, ali svakako odgovara profilu žene sa problemom, profilu pisca – stvaraoca opeterećenog sopstvenom snagom pogleda na ono za šta su drugi slepi. Model žene domaćice, žene sponzoruše i pasivne žene se danas smatra degutantnim i karakteriše se nizom loših atributa. Kao samosvesni član društva njoj je prosto zabranjeno da bude niko, jer moderni svet ne pravi razliku između polova (osim one osnovne biološke razlike koja nas zapravo i spaja). Ova tri tipa itekako zastupljenih žena ima za pravo da digne svoj glas protiv pomenutih umetnica. Bez njih njihov parazitski život bio bi divan i jednostavan, jer invaliditet, u smislu oslanjanja na muškarca pored sebe, je za svaku osudu modernih intelektualnih krugova. Egalite je prodreo i pokidao sve stege  lažnog patrijahalnog društva Evrope 20. veka.

`I am living in a town I don`t want to live in. I am living a life I don`t want to live. How did it happen?` su bile reči usplahirene Virginije Lenardu na maloj stanici, negde u unutrašnjosti Engleske u trenutku kada je poželela da, po ko zna koji put, ode od njega,  i od sebe i od života, jer, kako dodaje kasnije smireno: Every human has a choice. Da li je mozak jednog stvaraoca, koji je tako blistav, osuđen i na sopstveno otuđenje, zapravo beg od samog sebe, jer je neshvatljiv, posebno zato što nastaje iz pera jedne žene na početku  strašnog veka, preteče istorije koja se tek počela tada stvarati? Njihovo stanje je stanje višestruke konfuzije: sopstvene – jedinstvo kreatorske konfuzije i one druge, date polom: želja za novim i boljim, potpuno drugačijim životom za jednu ženu, za jedno biće koje tek poslednjih 100 godina počinje da se smatra bićem. Nije više roba, objekat želja i zahtev umornih muškaraca, nije više oblik neke presudne forme unapred smišljene i vekovima uspešno korišćene. Žena počinje da živi pravi život, onaj isti život koji je do tada isključivo životinjski darivala muškoj stvarnosti. Ona tako izlazi iz Šekspirovog čestog motiva bolesti poznate kao encephalitis letargica, od koje čovek boluje do trenutka kada nastane, dok mu se ne desi nešto vrtoglavo, nešto Hamletovsko, nešto što je kralja Lira probudilo iz sveta slepih i darovalo mu uzvišeni vid.

Herricov pesnički motiv carpe diem se oživljava. Ona počinje da diše, da stvara, da svoje snove pretvara u tkaninu, reči, muziku, pokrete…Ona najzad postaje neko ko bez poniženja i omaložavanja deli svoje najdublje želje i svoj najintimniji šapat, noćima prikrivan. Ona postaje neko ko dobija izdavača, izlazi na lice javnosti i brzinom današnjih brzih provajdera obilazi kuglu u trenutku. Budi druge. Žena tako najzad otkriva stvarnosti svoje lice; ona je pretnja drugom polu jer više ništa ne krije, ne želi da krije jer, po rečima gospođe Woolf ona nikada `Neće naći mir bežeći od života`.