Jasmin B. Frelih rođen je u Kranju 1986. Studirao je komparativnu književnost i istoriju na Filozofskom fakultetu u Ljubljani. Za svoj prvi roman Na/pola Frelih je dobio nagradu Evropske unije za književnost. Roman je preveden na engleski, holandski, mađarski, hrvatski, a u prevodu Ane Ristović roman je objavljen i kod nas, 2019. godine, u izdavačkoj kući Zavet. Njegova knjiga priča Ideoluzije prvi put je objavljena 2015. godine, a možete je čitati i na srpskom u idanju Aretea, u prevodu Ivana Antića.

Noćna straža

Ako krenem sad da vam pričam jednu priču, nema šanse da mi verujete jer ni sam još ne verujem u nju, meni samom se čini neverovatna, međutim, kad mi se već desila, pa nisam valjda lud da ne verujem samom sebi, tako da ću je zato ispričati i vama, a vi sami sa sobom posle većajte šta će biti s vašim poverenjem i hoćete li ga mojoj pripovesti pokloniti ili ne. Ako mi poverujete, priča će vas zabaviti, ako ne, e onda ste najobičnije neverne Tome i treba da čitate isključivo enciklopedije jer ste dosadni i toliki ste smorovi da ne znate da cenite priče i, opšte uzevši, predstavljate rizik po celo društvo, prokleti pričomrsci. 

Nego, bilo je otprilike tako da sam se prošlog leta, pre nekih sedam-osam meseci, smucao Amsterdamom. Sam, s malo novca, dovoljno za nedelju dana, i posle sam otišao na voz, pa kući, premda je malo, malo, malo falilo da se nikad ne vratim i vi ovo onda ne biste čitali i od tog trenutka nadalje svet bi bio potpuno drugačiji. Ali svet je upravo ovakav kakav je. 

Amsterdam je lep, fiktivan grad. Jeste li bili nekad tamo, moliću lepo? Kulisa do kulise, kao u starim filmovima, ama ništa nije stvarno, možda jedino smrdljiva voda na kojoj sve skupa pluta. Podseća malo na Veneciju, ali manje je golubova i pacova, što mi se baš mnogo sviđa, golubove inače ne mogu da smislim jer golubovi su leteći pacovi; zapravo, prema pacovima ne gajim toliku distancu, mada nije baš da ih obožavam, tačnije bi bilo reći da sam potpuno ravnodušan spram njih sve dok ne jure pod mojim nogama i ne zobaju 8 Jasmin B. Frelih mrve koje padaju s mog hotdoga. Da, baš one klaustrofobične, izveštačene kuće, pa koga vi hoćete da prevarite, mislite da ću poverovati da bi neko svojom voljom hteo da živi u nečemu tako uskom? Kao da svaki dan s posla odlaziš na treći sprat anusnog otvora na noćenje. Dobro, dobro, možda malo preterujem, nema tu šta, slatke su, što je logično jer su, po običaju, sve kulise slatke. Kad ne bi hteli da je slatko, onda ih ne bi ni pravili već bi postavili prave drvene barake i baš bi ih bilo briga za izgled. Tako da ja gajim sumnju povodom toga da su te stare barake stvarno iza ovih kulisa i da ćaknuti Holanđani tamo unutra skidaju svoje maske i postaju trolovi i veštice.