Sećate se crtanog filma Cipelići? Kad stari obućar ode kući, a cipele ožive, prave žurke i zabavljaju se?

Slična priča je i u jednoj reklami za sredstvo za čišćenje, “Jadna mama, uvek sama”.
Svi su mislili da se bakica dosađuje sama kod kuće, a ona je u stvari pravila žurku i posle sve očistila tim čudesnim sredstvom.

Kad smo već kod tajnog i burnog života, da pomenem i knjigu Magična kutija za igračke. Pretpostavljate – igračke izađu iz kutije, uključe disko kuglu i muziku, đuskaju, jedu, piju pa se zorom vrate u prvobitno stanje.

Čula sam da se tako provode i roditelji čija deca izlaze do jutra. Čim čuju da se vrata zatvore, odmah skaču, otvaraju piće i đuskaju do zore. Možda, ali na nekoj drugoj planeti ili u crtanom filmu. Tačno je da ne spavaju celu noć, samo ne znam koliko im je to zabavno.

Zato sam poslenju nedelju u ovoj godini posvetila roditeljskom nespavanju.

Slažem se da je u roditeljstvu sve individualno i svako dete je priča za sebe. Neki roditelji spavaju, neki spavaju manje, a neki ne spavaju. Međutim, postoje dve nepobitne činjenice u životu majki i očeva, a to su:

• Uvek ćemo brinuti.
• Nikada se više nećemo naspavati.

Usko su povezane i jedna bez druge ne ide.

Brinem, dakle ne spavam.
Ne spavam, dakle brinem.  

Nije ovo strašno, čak je i prirodno. Ne bi bilo u redu da ne brinemo. Ali lakše je kada razgovaramo o tome i shvatimo da nismo jedini.

Što se mog kratkog roditeljskog iskustva tiče, smešno mi je kada neko kaže: “Naspavaj se dok si trudna, posle nećeš moći da spavaš.”
Kako se to tačno radi? Koliko sati/dana/nedelja/meseci sna u trudnoći je potrebno da roditelji budu odmorni kasnije, kad počnu noćna buđenja?

Da je san ajvar da ga pakujemo u tegle i otvaramo po potrebi, svi bismo odmorni bili!

Ruku na srce, do njenog desetog meseca bila sam prilično naspavana, verujte mi. Ali zato mi se posle toga dobro osvetila. Nekoliko meseci mislila sam da više nikada neću spavati dva ili tri sata u nizu.

Međutim, prošlo je i sada smo ponovo ušli u mirnu i spavalačku fazu. Da kucnem u sve drveno što me okružuje.

Nego, znate li šta sam čula? Nećemo se naspavati ni kada porastu. Onda kada mislimo da je najteže prošlo, da su svoji ljudi, da znaju šta rade – tada ćemo spavati najmanje!

Reče mi jedna žena. Budićemo se još!

Imam savršenu sagovornicu! Inspirisala me je i navela da se i sama zapitam: šta je moja majka radila dok sam do jutra ludovala?

Baka Kaja se po treći put u životu nalazi u ovoj fazi. Više je nego kompetentna da nam uputi mudar savet ili bar recept za ublažavanje neprospavane noći.

Kako ste se osećali kada su Vaša deca počela da izlaze do kasno u noć?

Kod mene je velika razlika između prvog i trećeg deteta, kao i između drugog i trećeg.
Kako sam se osećala onda i sada? Uvek isto! Uplašeno.
Dobra stvar u ovolikoj razlici u godinama moje dece je što je uvek neko u gradu, od kada je moj trećak počeo da izlazi.
Jednu stvar sam shvatila: svako vreme nosi svoju satnicu, mesta gde izlaze, muziku koju slušaju.
Roditelji prvo na to treba da se priviknu pa tek onda da razmišljaju o drugim stvarima.
Što pre to shvate, biće im lakše da prebrode svoje nespavanje, dok ne čuju ulazna vrata.

Na koji način prevazilazite zabrinutos i želju da im non-stop šaljete poruke “Gde si? Kad se vraćaš?”

Pokušavala sam da svojoj deci ne radim ono što su meni moji roditelji radili. I verujte, bilo je jako teško, skoro nemoguće. Jednostavno misliš da je taj scenario dobar. Kod tebe je urodio plodom i sa tobom su uspeli da naprave dobar film. Samo zaboravljamo koliko smo bili nesrećni što kada je najbolje moramo kući.
Moja starija ćerka i dan danas prepričava kako sam je za 18. rođendan pozvala telefonom i pitala: “Kada ćeš kući?” Mlađu nisam zvala, ali sa njom su bili stariji brat, snajka i sestra. Više su se oni bojali nego ja.
Ja sam mirno spavala, a oni su sami odlučili da budu sa njom i brinu o redu i miru.
Sami su mi posle rekli: “Kako ćemo mi preživeti izlaske do kasno sa našom decom, ne znamo!”
Preživećete, ako gradite poverenje postepeno.
Šta to znači?
Dok sam radila kao prosvetni radnik, redovno sam čula od roditelja: “Ja pričam sa svojim detetom.”

Ne treba pričati, treba slušati svoje dete.

Moja kuhinja je ispovedaonica. Tu uđu, ja radim svoje, a oni pričaju. Ako je nešto jako važno, ne radim, nego ih slušam. U kući mora da se zna ko sluša, ko priča i ko parafira.

Šta poručujete roditeljima čija deca sada počinju da izlaze?

Verujte svojoj deci. Svaka laž se sazna na ovaj ili onaj način. Pokušaće da vas slažu, pa to je normalno! To mogu da rade kada su mali i onda se stiče njihovo poverenje. Prevaziđe se nestašluk i laž pričom. Tada vi pričate, oni upijaju. A kada porastu, nema laganja. Oni pričaju, a vi slušate, upijate i dajete im podršku ili smernice.

Da bi deca verovala vama, morate i vi njima i obrnuto.

Ako pokleknu, dajte im šaku, ako kleknu, dajte im ruku, ako padnu, podmetnite svoja leđa i podignite ih. Jednoga dana će vama to trebati i oni će biti tu za vas. Deca pamte, kao i vi što pamtite više detalja iz tog uzrasta nego ono šta je juče bilo.

Eto, da li postoje iskrenije i lepše želje koje mogu da vam uputim, nego da u narednoj godini uživate u trenucima sa najdražim ljudima! I da pamtite te trenutke!

Međutim, ovo nije kraj!

U narednih nedelju dana Baka Kaja i ja ćemo na društvenim mrežama (Facebook i Instagram) pričati o ovoj temi i deliti poklone.

Ako učestvujete u priči, komentarišete, pitate i delite savete, možete da osvojite Doncafe paket. U stvari, darujemo 5 paketa. Srećno svima!